Власи у Србији
| Влахи/Румйњи | |
|---|---|
 Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина) | |
| Укупна популација | |
| 21.013 (према попису из 2022. године)[1] | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Србија: источна и североисточна Србија | |
| Језици | |
| влашки, српски[2] | |
| Религија | |
| хришћани (православци) | |
| Сродне етничке групе | |
| Власи |
Власи у Србији (влаш. Румйњи/Власи/Влахи),[3][4] романофона су етничка заједница, коју чине етнички Власи у Србији. Етнички Власи у Србији говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији.[2] Власи су углавном двојезични (билингвални).
Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[5]
Географска дистрибуција Влаха
[уреди | уреди извор]
Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавале су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Братиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бељанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске целине, већ и специфична етнографска подручја.
Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[6]
Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[6]
Историја
[уреди | уреди извор]
_%C5%BDdrelo.JPG)
Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.
Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711—1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.
Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командант Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.
Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.
Религија
[уреди | уреди извор]Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока.
У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.
| „ | Власи јесу хришћани, али Црква је тек овлаш, више преко фолклора, утицала на сеоске представе о загробном свету, јер Црква не говори језиком Влаха, нити су Власи разумели њен словенски говор. Чини се ипак да је пресудно то што о култу мртвих брину жене: оне су у томе неприкосновене, и грешан је свако ко не да да обред буде онакав каквог су га оне примиле од мајки и бака, или научиле од мудрих старица у своме селу. | ” |
У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.
Традиција и култура
[уреди | уреди извор]Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно је од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.[7]. Верује се да је рецепт стар око 300 година.[8] Зато је 2017. године кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[9]
Етнографске групе Влаха
[уреди | уреди извор]
Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:
- Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
- Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
- Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.
Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[10]
Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[10] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[10]
Порекло у Поморављу и Тимочка Крајина
[уреди | уреди извор]
Током средњег века, Браничевци су постали део Прве бугарске државе. Дубровачка повеља потврђује да је то подручје било у границама Друге бугарске државе.[11]
Након што су Дрман и Куделин поражени, ово земљиште је било у власништву Драгутина и Милутина. Тада је део Душанова царства и са имања Лазаревићи и Бранковићи. Од 1459. године земља је била под османском влашћу.
Власи у средњовековној Србији су социјална категорија или класа.[12] Све до Карловачког мира нема података о присутности Влаха у оба подручја.
Почетком 17. века кодификован је тзв. влашки статут дуж Војне границе. [13] Које се границе у 17. веку налазе далеко на западу и северу. Влашки закон (уобичајен) у статусу Влаха. [14]
Све до средине 17. вијека или до чувеног побуна сејмена и домобрана, нема назнака постојања тзв. Влашки језик. Влашки језици користе се у Влашкој и Молдавији, што су књижевни стандарди на средњобугарском језику.[15]
Први писани документ на румунском језику је чувено Брашовско писмо. Међутим, постоје озбиљне сумње да је то криптографија (мистерија). Према једној верзији стварања модерног румунског (влашког) језика и одвајања пастира у етно-групу, овај процес је усмеравала католичка пропаганда у 17. веку, што је било посебно снажно у Ердељу после Житванског мира и Ужгородске уније. Крајем 17. века објављена је Кантакузинова Библија како би ојачала католички утицај у Влашкој и Молдавији и створила потребне услове за хабзбуршко савладавање две кнежевине. Захваљујући Пожаревачким миру, Олтенија је дата Светом римском царству.
Северински банат, који је био у директној вези преко Ђердапске клисуре са Тимочкем Крајином и Поморавијом (Хабзбуршка Србија), био је под Хабзбуршком влашћу у периоду 1718—1739.
Претходна ситуација, тј. статут Олтеније враћен је Београдским миром.[16]
Језик
[уреди | уреди извор]Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.
По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[17] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.
Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[10], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.
Списак општина и градова у којима има више од 200 говорника влашког језика према попису из 2011. године.
| Општина/Град | Становништво попис 2011.[18] |
Влашки језик | Удео |
|---|---|---|---|
| Бор | 48.615 | 5.803 | 11,94% |
| Петровац на Млави | 31.259 | 5.540 | 17,72% |
| Кучево | 15.516 | 4.664 | 30,06% |
| Неготин | 37.056 | 7.231 | 19,51% |
| Бољевац | 12.994 | 3.003 | 23,11% |
| Зајечар | 59.461 | 3.177 | 5,34% |
| Жагубица | 12.737 | 2.823 | 22,16% |
| Мајданпек | 18.686 | 2.736 | 14,64% |
| Кладово | 20.635 | 1.615 | 7,83% |
| Ћуприја | 30.645 | 1.224 | 3,99% |
| Деспотовац | 23.191 | 798 | 3,44% |
| Мало Црниће | 11.458 | 751 | 6,55% |
| Жабари | 11.380 | 553 | 4,86% |
| Голубац | 8.331 | 917 | 11,01% |
| Велико Градиште | 17.610 | 659 | 3,74% |
| Свилајнац | 23.551 | 395 | 1,68% |
| Јагодина | 71.852 | 231 | 0,32% |
Бројност влашке популације
[уреди | уреди извор]Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати приближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.
Према подацима са последњег пописа становништва из 2022. године, у Србији је било 21.013 Влаха што је за 14.317 мање (-40,52%) у односу на податке пописа из 2011. када је било 35.330 Влаха.[1] У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.
Власи по општинама и градовима
[уреди | уреди извор]
У следећој табели приказане су општине и градови које су имале више од 100 Влаха према последњем попису из 2022. године.
| Општина/град | Попис 2011.[19] | Попис 2022.[1] | ||
|---|---|---|---|---|
| Бројност | Удео | Бројност | Удео | |
| Бор | 6.701 | 13,78% | 4.483 | 10,98% |
| Петровац на Млави | 4.609 | 14,74% | 2.882 | 11,13% |
| Кучево | 3.921 | 25,27% | 1.942 | 16,45% |
| Неготин | 3.382 | 9,13% | 1.763 | 6,24% |
| Бољевац | 3.356 | 25,83% | 1.634 | 16,04% |
| Жагубица | 2.811 | 22,07% | 1.504 | 15,49% |
| Зајечар | 2.856 | 4,80% | 1.476 | 3,08% |
| Мајданпек | 2.442 | 13,07% | 1.457 | 10,01% |
| Пожаревац | 177 | 0,23% | 522 | 0,76% |
| Кладово | 788 | 3,82% | 487 | 2,79% |
| Велико Градиште | 382 | 2,17% | 432 | 2,80% |
| Ћуприја | 782 | 2,55% | 380 | 1,50% |
| Београд | 182 | 0,01% | 336 | 0,02% |
| Голубац | 424 | 5,09% | 323 | 4,89% |
| Мало Црниће | 475 | 4,15% | 251 | 2,79% |
| Деспотовац | 687 | 2,96% | 191 | 1,04% |
| Жабари | 433 | 3,80% | 184 | 1,99% |
| Јагодина | 136 | 0,19% | 118 | 0,18% |
| Свилајнац | 280 | 1,19% | 100 | 0,50% |
Влашка насеља
[уреди | уреди извор]Према попису из 2002. године Власи су чинили већину становништва у 43 насеља (у 34 апсолутну, а у 9 релативну већину). По општинама и градовима број насеља са већинским влашким становништвом је следећи: општина Бољевац 4, град Бор 9, општина Голубац 2, општина Жагубица 5, град Зајечар 4, општина Кучево 7, општина Мајданпек 2, општина Неготин 2, општина Петровац на Млави 6 и општина Ћуприја 2 насеља.[20]
| Насеље | Општина/град | Бр. ст. (2002) | Власи | Удео |
|---|---|---|---|---|
| Медвеђица | Жагубица | 44 | 42 | 95,45% |
| Кривача | Голубац | 429 | 368 | 85,78% |
| Буковска | Кучево | 503 | 420 | 83,50% |
| Бучје | Бор | 666 | 555 | 83,33% |
| Горњане | Бор | 1.114 | 905 | 81,24% |
| Дубочане | Зајечар | 455 | 368 | 80,88% |
| Ракова Бара | Кучево | 464 | 360 | 77,59% |
| Метовница | Бор | 1.331 | 977 | 73,40% |
| Мустапић | Кучево | 740 | 512 | 69,19% |
| Бигреница | Ћуприја | 979 | 677 | 69,15% |
| Раденка | Кучево | 803 | 555 | 69,12% |
| Манастирица | Петровац на Млави | 748 | 516 | 68,98% |
| Мала Јасикова | Зајечар | 332 | 229 | 68,98% |
| Вуковић | Кучево | 301 | 207 | 68,77% |
| Влаоле | Мајданпек | 767 | 521 | 67,93% |
| Сиге | Жагубица | 704 | 462 | 65,63% |
| Шипиково | Зајечар | 511 | 335 | 65,56% |
| Валакоње | Бољевац | 1.378 | 881 | 63,93% |
| Лазница | Жагубица | 2.063 | 1.308 | 63,40% |
| Кладурово | Петровац на Млави | 476 | 300 | 63,03% |
| Оснић | Бољевац | 1.340 | 826 | 61,64% |
| Топла | Бор | 100 | 61 | 61,00% |
| Лука | Бор | 612 | 373 | 60,95% |
| Старчево | Петровац на Млави | 585 | 350 | 59,83% |
| Двориште | Голубац | 305 | 181 | 59,34% |
| Кривељ | Бор | 1.316 | 779 | 59,19% |
| Осаница | Жагубица | 1.187 | 671 | 56,53% |
| Исаково | Ћуприја | 646 | 361 | 55,88% |
| Ковилово | Неготин | 411 | 227 | 55,23% |
| Танда | Бор | 350 | 185 | 52,86% |
| Подгорац | Бољевац | 2.218 | 1.157 | 52,16% |
| Брезница | Жагубица | 211 | 110 | 52,13% |
| Шарбановац | Бор | 1.836 | 953 | 51,91% |
| Бачевица | Бољевац | 409 | 208 | 50,86% |
| Нересница | Кучево | 2.365 | 1.175 | 49,68% |
| Јасиково | Мајданпек | 717 | 349 | 48,68% |
| Александровац | Неготин | 588 | 283 | 48,13% |
| Глоговица | Зајечар | 484 | 232 | 47,93% |
| Бусур | Петровац на Млави | 1.171 | 553 | 47,22% |
| Бродица | Кучево | 468 | 213 | 45,51% |
| Витовница | Петровац на Млави | 167 | 76 | 45,51% |
| Мелница | Петровац на Млави | 924 | 419 | 45,35% |
| Слатина | Бор | 921 | 366 | 39,74% |
У следећој табели приказана су насеља у којима Власи чине значајан удео у укупном становништву (преко 10%), али не представљају већинско становништво:[20]
| Насеље | Општина/град | Бр. ст. (2002) | Власи | Удео |
|---|---|---|---|---|
| Савинац | Бољевац | 365 | 161 | 44,11% |
| Шевица | Кучево | 809 | 349 | 43,14% |
| Злот | Бор | 3.757 | 1.600 | 42,59% |
| Селиште | Жагубица | 453 | 189 | 41,72% |
| Лесково | Мајданпек | 431 | 178 | 41,30% |
| Волуја | Кучево | 1.123 | 429 | 38,20% |
| Љешница | Кучево | 236 | 90 | 38,14% |
| Благојев Камен | Кучево | 38 | 14 | 36,84% |
| Снеготин | Голубац | 201 | 73 | 36,32% |
| Добро Поље | Бољевац | 415 | 150 | 36,14% |
| Јасеново | Деспотовац | 882 | 317 | 35,94% |
| Велика Јасикова | Зајечар | 998 | 356 | 35,67% |
| Лубница | Зајечар | 1.052 | 374 | 35,55% |
| Каона | Кучево | 712 | 245 | 34,41% |
| Оштрељ | Бор | 654 | 219 | 33,49% |
| Малајница | Неготин | 683 | 225 | 32,94% |
| Уровица | Неготин | 1.191 | 384 | 32,24% |
| Кобиље | Мало Црниће | 930 | 296 | 31,83% |
| Рашанац | Петровац на Млави | 815 | 247 | 30,31% |
| Слатина | Неготин | 479 | 143 | 29,85% |
| Дубочка | Петровац на Млави | 582 | 171 | 29,38% |
| Рановац | Петровац на Млави | 1.779 | 513 | 28,84% |
| Дебели Луг | Мајданпек | 458 | 131 | 28,60% |
| Црнајка | Мајданпек | 1.099 | 312 | 28,39% |
| Рудна Глава | Мајданпек | 2.309 | 636 | 27,54% |
| Батинац | Ћуприја | 871 | 236 | 27,10% |
| Градсково | Зајечар | 666 | 179 | 26,88% |
| Боговина | Бољевац | 1.348 | 362 | 26,85% |
| Сена | Кучево | 232 | 61 | 26,29% |
| Житковица | Голубац | 142 | 37 | 26,06% |
| Вратна | Неготин | 316 | 81 | 25,63% |
| Турија | Кучево | 599 | 153 | 25,54% |
| Велики Јасеновац | Зајечар | 370 | 94 | 25,41% |
| Бељајка | Деспотовац | 265 | 67 | 25,28% |
| Кочетин | Жабари | 404 | 101 | 25,00% |
| Брестовац | Бор | 2.950 | 732 | 24,81% |
| Мали Извор | Бољевац | 565 | 140 | 24,78% |
| Церовица | Кучево | 381 | 94 | 24,67% |
| Милановац | Жагубица | 445 | 108 | 24,27% |
| Мали Јасеновац | Зајечар | 284 | 68 | 23,94% |
| Шљивар | Зајечар | 329 | 71 | 21,58% |
| Ресавица (село) | Деспотовац | 159 | 34 | 21,38% |
| Халово | Зајечар | 856 | 169 | 19,74% |
| Плавна | Неготин | 953 | 188 | 19,73% |
| Кудреш | Голубац | 193 | 37 | 19,17% |
| Кобишница | Неготин | 1.355 | 246 | 18,15% |
| Гамзиград | Зајечар | 945 | 167 | 17,67% |
| Чешљева Бара | Велико Градиште | 489 | 84 | 17,18% |
| Церемошња | Кучево | 317 | 53 | 16,72% |
| Душановац | Неготин | 882 | 146 | 16,55% |
| Црномасница | Неготин | 272 | 45 | 16,54% |
| Стамница | Петровац на Млави | 1.424 | 220 | 15,45% |
| Брњица | Голубац | 391 | 60 | 15,35% |
| Крепољин | Жагубица | 1.696 | 260 | 15,33% |
| Забрега | Мало Црниће | 247 | 37 | 14,98% |
| Самариновац | Неготин | 464 | 68 | 14,66% |
| Српце | Кучево | 151 | 22 | 14,57% |
| Миријево | Жабари | 474 | 69 | 14,56% |
| Тополница | Мајданпек | 1.064 | 153 | 14,38% |
| Јабуковац | Неготин | 1.884 | 268 | 14,23% |
| Проштинац | Свилајнац | 254 | 34 | 13,39% |
| Тополовник | Велико Градиште | 1.098 | 143 | 13,02% |
| Врбница | Мало Црниће | 462 | 58 | 12,55% |
| Чокоњар | Зајечар | 173 | 21 | 12,14% |
| Витежево | Жабари | 863 | 101 | 11,70% |
| Купузиште | Кладово | 317 | 37 | 11,67% |
| Николичево | Зајечар | 833 | 96 | 11,52% |
| Ждрело | Петровац на Млави | 756 | 83 | 10,98% |
| Михајловац | Неготин | 718 | 77 | 10,72% |
| Бољетин | Мајданпек | 672 | 70 | 10,42% |
| Велика Каменица | Кладово | 757 | 76 | 10,04% |
Влашки национални савет
[уреди | уреди извор]Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Новица Јаношевић[21][22], председник Општине Кучево од 2014. до 2018. године. На изборима одржаним 2022. године победила је листа "Србија за Влахе[23]" са 99,48 % гласова
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Национална припадност, 2022” (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 28. 4. 2023. Приступљено 15. 5. 2023.
- ^ а б „"Декларација Националног савета Влаха"”. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 28. 4. 2013.
- ^ "Говорим влашки", 2011
- ^ "Платформа влашке заједнице"[мртва веза], 02.04.2012.
- ^ Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр. 81–95.
- ^ а б Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola, 1962.
- ^ „U Kladurovu se opet kuvaju žmare”. ebranicevo.com. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „Žmare - tradicija mlavskog kraja”. agroklub.rs. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „КУВАЊЕ ЖМАРА („ЖУМИЈАР“)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ а б в г „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 31. 3. 2012. г. Приступљено 29. 5. 2011.
- ^ Хоризма бугарског цара Јована Асена II Дубровнику. — Иницијал: часопис за средњовековне студије
- ^ Murvar, Vatro (1956). The Balkan Vlachs: a typological study. University of Wisconsin--Madison. стр. 20.
- ^ Kašić 1967, стр. 39.
- ^ Kršev 2011, стр. 136.
- ^ Иван Харалмпиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 16-26; изд. Фабер; Велико Търново. ISBN 978-954-400-702-7.
- ^ Веселиновић 1986, стр. 160.
- ^ Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, стр.73
- ^ "Књига 4 – Вероисповест, матерњи језик и национална припадност"[мртва веза]
- ^ Етничка структура након пописа 2011.
- ^ а б „Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. - књига 1: Национална или етничка припадност по насељима” (PDF). Републички завод за статистику Србије. фебруар 2003. Приступљено 20. 12. 2022.
- ^ „30.11.2018. KONSTITUTIVNA SEDNICA NACIONALNOG SAVETA VLAHA – NACIONALNI SAVET VLAHA” (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-08.
- ^ TPKNEWS (2021-06-07). „KO JE NOVICA JANOŠEVIĆ? Kontroverzni naprednjački uništitelj Kučeva?!”. TPKNEWS (на језику: српски). Приступљено 2023-07-08.
- ^ „RIK utvrdio rezultate izbora za 18 Nacionalnih saveta nacionalnih manjina - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-11-17. Приступљено 2023-07-08.
Литература
[уреди | уреди извор]- Isailović, Neven (2017). „Legislation Concerning the Vlachs of the Balkans Before and After Ottoman Conquest: An Overview”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: The Institute of History. стр. 25—42.
- Murvar, Vatro (1956). The Balkan Vlachs: a typological study. University of Wisconsin--Madison. стр. 20.
- Kursar, Vjeran (2013). „Being an Ottoman Vlach: On Vlach Identity(ies), Role and Status in Western Parts of the Ottoman Balkans (15th-18th Centuries)” (PDF). OTAM. Ankara. 34: 115—161.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Sugar, Peter F. (1996) [1977]. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804. Seattle: University of Washington Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Национални савет влашке националне мањине:
Историја:
Језик: влашки on-line речник
Изворна влашка музика:
Студије из влашке религије, митологије и магије:
- Влашка митолошка песма о пореклу зла
- Елементи титаномахије у влашким митолошким песмама
- Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха
- Небеска тела и обред „мартурија“ у култу мртвих код Влаха
- Рајска свећа у култу мртвих код Влаха
- Магијска статистика и алиби - два аспекта дуговечности магије код Влаха
- Остало
| Мањине (са саветима националних мањина) |  | |
|---|---|---|
| Остале мањине | ||
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
