Источноромански или влашки језици (у ужем смислу, без румунског) су подгрупа романских језика која се развила на Балкану и у југоисточној Европи од локалних варијанти вулгарног латинског језика.

Претпоставља се да су се источноромански језици развили на просторима јужно од Дунава у римским провинцијама Илирији и Мезији, а потом се проширили у Дакији и у другим крајевима Балкана. Говорници ових дијалеката су се, након распада Римског царства, у великом броју, населили на подручје данашње Румуније.

Источноромански језици се деле на:

• дако-романске језике:
  • румунски, који је матерњи језик Румуна, те најраспрострањенији од свих источнороманских језика.
  • молдавски, који је службени у Молдавији. Молдавски је врло сличан стандардном румунском језику, иако има невеликих разлика у речнику и правопису.
  • влашки, који је матерњи језик Влаха Србије.
  • pомски бајашки језик је дијалект румунског језика.
• аромански/цинцарски - говоре га Аромани/Цинцари у Грчкој, Македонији и Албанији.
• меглено-румунски/меглено-влашки - је језик Мегленских Влаха који воде порекло из области Меглен у Грчкој.
• истро-румунски - готово ишчезли говор Истро-румуна у Хрватској.

Док су остали романски језици током развоја усвајали туђице, углавном, из германских језика, на источнороманске језике највећи утицај су имали словенски језици и грчки језик. Ови утицаји и географска одвојеност од осталих романских језика резултовали су засебним, друкчијим развојем и очувањем неких латинских граматичких облика који су у осталим романским језицима ишчезли.

• Ethnologue (14th)