Милутин Бојић
| Милутин Бојић | |
|---|---|
 Фотографија Милутина Бојића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. мај 1892. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 8. новембар 1917. (25 год.) |
| Место смрти | Солун, Краљевина Грчка |
| Потпис |  |
| Званични веб-сајт | |
| www | |
Милутин Бојић (Београд, 19. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24 (на самом улазу данашње Палилуле[5]) где су имали пространо имање.[3]
Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[3]
Похађао је Основну школу „Вук Караџић” у Београду (тада се звала „Палилулска школа”).[3]
Као ученик „Реалке” прву песму је објавио у београдском часопису „Дело”. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[3]
Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[6]
Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[7], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Краљева јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[3]
По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[3] Драму „Урошева женидба” коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу (изведена 1923[8]), а збирку песама „Песме бола и поноса” објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница”, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум” посвећену вољеном родном граду.
Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[2]
Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[9] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[10] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[11] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[12] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).
Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Србија у повлачењу“.[3]
По њему се зову Библиотека „Милутин Бојић”, Награда Милутин Бојић и ОШ „Милутин Бојић” Поткозарје.[13]
Дела
[уреди | уреди извор]
Збирке песама
[уреди | уреди извор]Драме
[уреди | уреди извор]- Ланци (1910)[16][17]
- Краљева јесен (1913)[18][17]
- Госпођа Олга (1913-1914, прво извођење 1979)[19][20][17]
- Урошева женидба (1915)[21][17]
- Плава гробница (1916)
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Фотографија Милутина Бојића -
Милутин Бојић и Станислав Винавер -
Милутин Бојић и сликар Никола Бешевић у Риму, 1916. године -
Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић” -
Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић” -
Петар Лубарда – Плава гробница (сећање на Милутина Бојића) -
Бојићева књига „Афекти” у његовој заоставштини у музеју Адлигата -
Надгробна биста на Бојићевом гробу на Новом гробљу у Београду
.jpg)
.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 157. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ а б в „Милутин Бојић - живот и дело”. Библиотека МИЛУТИН БОЈИЋ (на језику: српски). 2013-01-08. Приступљено 2020-12-29.
- ^ а б в г д ђ е ж з „МИЛУТИН БОЈИЋ Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар” (PDF). Новине Београдског читалишта. 25: 3—16. 2007. line feed character у
|title=на позицији 14 (помоћ) - ^ Слободанка Владив-Гловер: "Лирска драма словенског модернизма", Београд 1997.
- ^ Бокан, Драгослав (2014-02-02). „Поглед који траје” (на језику: српски). Урбани књижевни круг. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 2024-05-28.
- ^ "Велика Србија", Солун 26. октобар 1917.
- ^ „Milutin Bojić”. Biografija.org. Приступљено 23. 1. 2019.
- ^ "Политика", 12. дец. 1923, стр. 5-6
- ^ "Ратни дневник", Солун 27. октобар 1917.
- ^ И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске! („Вечерње новости”, 26. октобар 2013)
- ^ „И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.
- ^ „Godišnjica smrti Milutina Bojića, pesnika koji je napisao Plavu grobnicu”. Nova Ekonomija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 03. 03. 2021. г. Приступљено 2020-12-29.
- ^ „Библиотека”. Град Београд - Званична интернет презентација | Библиотека (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.[мртва веза]
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме бола и поноса :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 2020-12-29.
- ^ „Ланци | Дигитални репозиторијум библиотеке "Милутин Бојић"”. milutinbojic.digitalna.rs. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 2020-12-29.
- ^ а б в г Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије.
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Краљева јесен : драмат у једном чину :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.[мртва веза]
- ^ „НАЈТУЖНИЈЕ ЈЕ ОПЕВАО СТРАДАЊЕ СРБА”. svetinjebraniceva.rs. Приступљено 2020-12-29.
- ^ Ilic, Marija. „SEMINARSKI RAD - GOSPODJA OLGA” (на језику: енглески).
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Урошева женидба : комедија у три чина :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.[мртва веза]
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Милутин Бојић: Песме на Антологији српске књижевности (.docx формат)
- Дела Милутина Бојића
- Песме Милутина Бојића: Плава гробница, Земља олује, Проста песма, Без домовине
- Песме Милутина Бојића: Земља олује, Сејачи, Без узвика
- Информација о његовом гробу
- Пронађен рукопис „Плаве гробнице“ (РТС, 11. октобар 2014)
- „Плава гробница” у Требињу и Београду („Политика”, 9. април 2017)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
