Ружа
| Rosa Временски распон:
| |
|---|---|
| |
| Црвена ружа | |
| |
| Rosa rubiginosa | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Rosales |
| Породица: | Rosaceae |
| Потпородица: | Rosoideae |
| Род: | Rosa L. |
| Врсте | |
|
Види Списак врста из рода Rosa | |
| Синоними | |
| |
Ружа (лат. Rosa sp.) је род дрвенастих биљака из породице ружа (Rosaceae). Узгаја се због лепих мирисних цветова и до данас постоје многи хибриди и култивари ружа који се међусобно разликују по боји и изгледу цвета, мирису и постојању трнова. Постоји велики број дивљих ружа, чији се плод (шипак, шипурак) богат витамином Ц користи у исхрани и за припрему чајева. Од око 100 врста рода ружа у Србији расте двадесетак. Србија и југ Француске су најбоља поднебља за гајење ружа.[1]
Ружа се поред своје лепоте и мириса као украсно цвеће користи у: козметици, медицини и кулинарству.
Ботаника
[уреди | уреди извор]Лишће је наизменично поређано на стаблу. Код већине врста дуго је 5-15 центиметара и перастог је облика, са 5-9 лисна залиска; залисци обично имају зупчасту ивицу, а често и неколико мањих трнова на доњем делу стабљике. Већина ружа је листопадна, али постоје и неке врсте (углавном из југоисточне Азије) које су зимзелене или скоро зимзелене биљке.
Еволуција
[уреди | уреди извор]Најстарији остаци ружа потичу из касноеоценске формације флорисант у Колораду.[2] Руже су биле присутне у Европи у раном олигоцену.[3]
Данашње баштенске руже потичу из Кине из 18. века.[4] Међу старим кинеским баштенским ружама, група Олд Блаш је најпримитивнија, док су новије групе најразноврсније.[5]
Систематика
[уреди | уреди извор]Род Rosa се дели на следеће подродове:
- Hulthemia
- Hesperrhodos
- Platyrhodon
- Rosa (дели се на секције)
- Banksianae
- Bracteatae
- Caninae
- Carolinae
- Chinensis
- Gallicanae
- Gymnocarpae
- Laevigatae
- Pimpinellifoliae
- Rosa
- Synstylae
Врсте
[уреди | уреди извор]Ред Rosa се састоји од 140-180 врста подељених у четири подрода:[6]
- Rosa abyssinica R. Br. ex Lindl.
- Rosa acicularis Lindl.
- Rosa agrestis Savi
- Rosa alberti Regel
- Rosa arkansana Porter
- Rosa arvensis Huds.
- Rosa beggeriana Schrenk
- Rosa bella Rehder & E.H. Wilson
- Rosa blanda Aiton
- Rosa bracteata J.C. Wendl.
- Rosa bridgesii Crép.
- Rosa brunonii Lindl.
- Rosa californica Cham. & Schltdl.
- Rosa canina L.
- Rosa carolina L.
- Rosa caudata Baker
- Rosa chinensis Jacq.
- Rosa cinnamomea L.
- Rosa davidii Crép.
- Rosa davurica Pall.
- Rosa ecae Aitch.
- Rosa fedtschenkoana Regel
- Rosa foetida Herrm.
- Rosa foliolosa Nutt. ex Torr. & A. Gray
- Rosa forrestiana Boulenger
- Rosa gallica L.
- Rosa giraldii Crép.
- Rosa glauca Pourr.
- Rosa gymnocarpa Nutt.
- Rosa helenae Rehder & E.H. Wilson
- Rosa hemisphaerica Herrm.
- Rosa hemsleyana Tackh.
- Rosa indica L.
- Rosa jundzillii Besser
- Rosa kokanica Regel ex Juz.
- Rosa laevigata Michx.
- Rosa laxa Retz.
- Rosa lucidissima H. Lév.
- Rosa lucieae Franch. & Rochebr. ex Crép.
- Rosa majalis J. Herrm.
- Rosa maracandica Bunge
- Rosa marretii H. Lév.
- Rosa maximowicziana Regel
- Rosa minutifolia Engelm.
- Rosa mollis Sm.
- Rosa montana Chaix
- Rosa moschata Herrm.
- Rosa moyesii Hemsl. & E.H. Wilson
- Rosa multibracteata Hemsl. & E.H. Wilson
- Rosa multiflora Thunb.
- Rosa nitida Willd.
- Rosa nitidula Besser
- Rosa nutkana C. Presl
- Rosa palustris Marshall
- Rosa pendulina L.
- Rosa pinetorum A. Heller
- Rosa pisocarpa A. Gray
- Rosa pouzinii Tratt.
- Rosa prattii Hemsl.
- Rosa pulverulenta M. Bieb.
- Rosa roxburghii Tratt.
- Rosa rubiginosa L.
- Rosa rugosa Thunb.
- Rosa sempervirens L.
- Rosa sericea Lindl.
- Rosa setigera Michx.
- Rosa setipoda Hemsl. & E.H. Wilson
- Rosa sherardii Davies
- Rosa sicula Tratt.
- Rosa sinowilsonii Hemsl.
- Rosa soulieana Crép.
- Rosa spinosissima L.
- Rosa spithamea S. Watson
- Rosa stellata Wooton
- Rosa sweginzowii Koehne
- Rosa tomentosa Sm.
- Rosa tuschetica Boiss.
- Rosa villosa L.
- Rosa virginiana Mill.
- Rosa webbiana Wall. ex Royle
- Rosa willmottiae Hemsl.
- Rosa woodsii Lindl.
- Rosa X alba L. (pro sp.)
- Rosa X borboniana N.H.F. Desp. (pro sp.)
- Rosa X centifolia L. (pro sp.)
- Rosa X collaris Rydb. (pro sp.)
- Rosa X damascena Mill. (pro sp.)
- Rosa X dulcissima Lunell (pro sp.)
- Rosa X dupontii Déségl.
- Rosa X engelmannii S. Watson (pro sp.)
- Rosa X harisonii Rivers
- Rosa X housei Erlanson (pro sp.)
- Rosa X iwara Sieber ex Regel
- Rosa X kamtchatica Vent.
- Rosa X novae-angliae W.H. Lewis
- Rosa X odorata (Andrews) Sweet (pro sp.)
- Rosa X palustriformis (Rydb.) Voss
- Rosa X rehderiana Blackburn
- Rosa X waitziana Tratt.
- Rosa xanthina Lindl.
Употребе
[уреди | уреди извор]Ружа у козметици
[уреди | уреди извор]
10H
18O)
Ружа се у козметици користи најчешће као етерично уље или се мирис (екстракт) додаје у парфеме, шампоне или разне креме.
Парфеми руже се праве од ружиног уља (који се назива и атар руже), које је мешавина испарљивих етеричних уља добијених парном дестилацијом згњечених латица ружа. Повезани производ је ружина вода која се користи за кување, козметику, медицину и верске праксе. Техника производње је настала у Персији,[7] а затим се проширила кроз Арабију и Индију, а недавно и у источну Европу. У Бугарској, Ирану и Немачкој користе се дамаске руже (Rosa × damascena 'Trigintipetala'). У другим деловима света Rosa × centifolia се обично користи. Уље је провидно бледо жуте или жуто-сиве боје. 'Rose Absolute' се екстрахује растварачем са хексаном и производи тамније уље, тамно жуте до наранџасте боје. Маса екстрахованог уља је око једног трихиљадитог до шестохиљадитог дела тежине цветова; на пример, за производњу једног грама уља потребно је око две хиљаде цветова.
Главни састојци атара ружа су мирисни алкохоли гераниол и L-цитронелол и камфор руже, чврста супстанца без мириса састављена од алкана, која се одваја од ружиног уља.[8] β-Дамасценон такође значајно доприноси мирису.
Руже у кулинарству
[уреди | уреди извор]У кулинарству ружа често служи као зачин али се у неким крајевима (Бугарска) прави слатко или џем од руже а као посластица најпознатији је ратлук са укусом руже.
Ружа у медицини
[уреди | уреди извор]Ружа (нарочито дивља ружа шипак) се раније (и данас) користила за чајеве против разних тегоба а данас се састојци руже и шипка користе за прављење лекова.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Стевановић, Драгољуб. „Благо у баштама и расадницима”. Politika Online. Приступљено 2021-04-04.
- ^ DeVore, M. L.; Pigg, K. B. (јул 2007). „A brief review of the fossil history of the family Rosaceae with a focus on the Eocene Okanogan Highlands of eastern Washington State, USA, and British Columbia, Canada”. Plant Systematics and Evolution (на језику: енглески). 266 (1-2): 45—57. ISSN 0378-2697. doi:10.1007/s00606-007-0540-3.
- ^ Kellner, A.; Benner, M.; Walther, H.; Kunzmann, L.; Wissemann, V.; Ritz, C. M. (март 2012). „Leaf Architecture of Extant Species of Rosa L. and the Paleogene Species Rosa lignitum Heer (Rosaceae)”. International Journal of Plant Sciences (на језику: енглески). 173 (3): 239—250. ISSN 1058-5893. doi:10.1086/663965.
- ^ „The History of Roses - Our Rose Garden - University of Illinois Extension”. Web.extension.illinois.edu. Приступљено 2021-02-26.
- ^ „Genetic relationships and evolution of old Chinese garden roses based on SSRs and chromosome diversity - Scientific Reports”. Nature. 13. 11. 2017. Приступљено 2021-02-26.
- ^ Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973.
- ^ Nikbakht, Ali (2004). „A study on the relationships between Iranian people and Damask rose (Rosa damascena) and its therapeutic and healing properties”. researchgate. „The origin of Damask rose is the Middle East and it is the national flower of Iran. Rose oil usage dates back to ancient civilization of Persia. Avicenna, the 10th century Persian physician, distilled its petals for medical purposes and commercial distillery existed in 1612 in Shiraz, Persia.”
- ^ Stewart, D. (2005). The Chemistry Of Essential Oils Made Simple: God's Love Manifest In Molecules. Care. ISBN 978-0-934426-99-2.
Литература
[уреди | уреди извор]- Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973.
- Zhang S.-D.; Jin J.-J.; Chen S.-Y.; et al. (2017). „Diversification of Rosaceae since the Late Cretaceous based on plastid phylogenomics”. New Phytol. 214 (3): 1355—1367. PMID 28186635. doi:10.1111/nph.14461
. - Takhtajan, A. (1997). Diversity and Classification of Flowering Plants. New York: Columbia University Press. стр. 1–620. ISBN 978-0231100984.
- „The Plant List: Rosaceae”. Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanic Garden. Архивирано из оригинала 18. 06. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2016.
- Christenhusz, M. J. M.; Byng, J. W. (2016). „The number of known plants species in the world and its annual increase”. Phytotaxa. 261 (3): 201—217. doi:10.11646/phytotaxa.261.3.1 .
- Bortiri, E.; Oh, S.-H.; Jiang, J.; Baggett, S.; Granger, A.; Weeks, C.; Buckingham, M.; Potter, D.; Parfitt, D. E. (2001). „Phylogeny and Systematics of Prunus (Rosaceae) as Determined by Sequence Analysis of ITS and the Chloroplast trnL–trnF Spacer DNA”. Systematic Botany. 26 (4): 797—807. JSTOR 3093861. doi:10.1043/0363-6445-26.4.797.
- Watson, L.; Dallwitz, M.J. (1992). The families of flowering plants: Descriptions, illustrations, identification, and information retrieval. Version: 21 March 2010. delta-intkey.com. Архивирано из оригинала 14. 05. 2011. г. Приступљено 31. 10. 2021.
- Schulze-Menz GK. (1964). „Rosaceae”. Ур.: Melchior H. Engler's Syllabus der Pflanzenfamilien. II (12 изд.). Berlin: Gebrüder Borntraeger. стр. 209—218.
- Hutchinson, J. (1964). The Genera of Flowering Plants. 1, Dicotyledons. Oxford: Clarendon Press. стр. 1—516.
- Kalkman, C. (2004). „Rosaceae”. Ур.: Kubitzki K. Flowering plants—Dicotyledons: Celastrales, Oxalidales, Rosales, Cornales, Ericales. The Families and Genera of Vascular Plants. 6 (1 изд.). Berlin Heidelberg: Springer-Verlag. стр. 343—386. ISBN 978-3-540-06512-8. S2CID 12809916. doi:10.1007/978-3-662-07257-8.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Музеј ружа судије Ђуре Киша („Политика“, 28. јун 2015)
- Ružina vodica
- World Federation of Rose Societies
- Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Rose”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
