Белона
Белона (лат. Bellona), староримско божанство, богиња рата, често пандан богу Марсу. Поистовећивана је са богињом Нерио, а касније са грчком богињом рата Енио и са кападокијском богињом Ма. Поштовали су је Сабињани.
Овој богињи је посвећен храм у Риму још 495. године п. н. е., налазио се на крају Марсовог поља, у коме се састајао Сенат. Поред храма је стајао лат. columna bellica, одакле је свештеник оглашавао почетак рата.
Белона је сматрана и супругом Марса.
Најчешће је приказана са копљем, бичем или буктињом у руци, страшног лица, личила је на Фурије.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Име богиње рата Белона потиче од раније Дуелона,[1] која је сама дериват старолатинског дуелум („рат, ратовање“), који се такође претворио у белум у класичном латинском.[2]
Етимологија речи дуелум остаје нејасна. Лингвиста Жорж-Жан Пино предложио је извођење од *дуенело- („прилично добар, прилично храбар“), реконструисаног деминутива речи дуенос, потврђеног на истоименом натпису као рани стари латински претходник речи бонус („добар“). Према лингвисти Михијелу де Вану, употреба *дуенело- „у контексту рата (бела акта, бела геста) може се схватити као еуфемизам, који на крају даје значење 'акција храбрости, рат' за именицу белум.[2]
Култ, веровања и храмови
[уреди | уреди извор]Белона је првобитно била древна сабинска богиња рата поистовећена са Нерио, супругом бога рата Марса, а касније са грчком богињом рата Енио. Њен храм у Риму је 296. године пре нове ере у близини циркуса Фламиније посветио Апије Клаудије Цек, током Самнитских ратова.[3] Овај храм је био прва локација на којој су на светом месту били окачени украсни штитови посвећени смртницима. Апије Клаудије је окачио штитове и посветио их својој породици.[4]
Њен празник се славио 3. јуна, а њени свештеници су били познати као Белонари и рањавали су своје руке или ноге као крвну жртву за њу.[5] Ови обреди су се одржавали 24. марта, названог Даном крви (dies sanguinis), након церемоније. Као последица ове праксе, која се приближила обредима посвећеним Кибели у Малој Азији, и Енио и Белона су се поистоветиле са њеним кападокијским аспектом, Ма.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Orlin 2015, стр. 136
- ^ а б de Vaan 2008, стр. 70.
- ^ Orlin 2015, стр. 136
- ^ Pliny the Elder. The Natural History (English). стр. Book XXXV.
- ^ William Smith, Smaller Classical Dictionary, London 1862, p.77
- ^ "Cults of Enyo and Ma" at Theoi Архивирано мај 17, 2016 на сајту Wayback Machine
Литература
[уреди | уреди извор]- de Vaan, Michiel (2008). Etymological Dictionary of Latin and the other Italic Languages (на језику: енглески). Brill. ISBN 9789004167971.
- Orlin, Eric (2015). Routledge Encyclopedia of Ancient Mediterranean Religions (на језику: енглески). Routledge. стр. 136. ISBN 978-1-134-62552-9.
- Речник грчке и римске митологије, Д. Срејовић, А. Цермановић Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979.
| Божанства |
|  | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Легендарне личности | ||||||
| Текстови |
| |||||
| Концепт и практиковање |
| |||||
| Филозофија | ||||||
| Варијације | ||||||
| Види још |
| |||||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
