Ђакомо Пучини
| Ђакомо Пучини | |
|---|---|
 Ђакомо Пучини | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Giacomo Puccini |
| Датум рођења | 22. децембар 1858. |
| Место рођења | Лука, Велико војводство Тоскана |
| Датум смрти | 29. новембар 1924. (65 год.) |
| Место смрти | Брисел, Белгија |
| Композиторски рад | |
| Период | Романтизам |
| Најважнија дела | |
| Потпис |  |
Ђакомо Пучини (итал. Giacomo Puccini; Лука, 22. децембар 1858 — Брисел, 29. новембар 1924) је био италијански оперски композитор, који је називан „највећи композитор италијанске опере Вердија”.[1]
Пучинијев рани рад укорењен је у традиционалној романтичној италијанској опери из 19. века. Он је касније успешно развио своје дело у реалистичном верисмо стилу, чији је постао један од водећих експонената.
Пучинијеве најпознатије опере су Боеми (1896), Тоска (1900), Мадам Батерфлај (1904), и Турандот (1924), од којих су све међу важним операма које се изводе као стандарди.[n 1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у граду Лука у италијанској покрајини Тоскани, у породици која је вековима била ту настањена. Био је други у породици назван Ђакомо,[2] а такође је био и пети музичар потекао из ње.[3][4][5] Своје рано музичко образовање дугује локалном свештенику који му је давао часове клавира. Ипак, за позив музичара се одлучио када је у Пизи чуо Вердијеву „Аиду”.
Захваљујући посредовању једне дворске даме, мајчине пријатељице, двадесетогодишњи Пучини добија краљичину стипендију. Живећи у Милану са једним братом, упознао се са животом који ће касније приказати у опери „Боеми”. Школовао се на конзерваторијуму у Милану, где је био ученик и Амилкара Поникијелија (композитор некада врло популарне опере „Ђоконда”). У току студија компонује две опере, „Вили” („Le Villi”) 1883. и „Едгар” („Edgar”) 1889, које су постигле велик, али краткотрајан успех,[6]што му је обезбедило финансијску сигурност и дало вољу да настави да се бави композиторским радом.[7] Већ следећа његова опера, „Манон Леско” („Manon Lescaut”) из 1893. била је завидног квалитета и одржала се на репертоару оперских сцена до данашњих дана.[8] Захваљујући овој опери, био је у могућности да у околини родне Луке купи земљу и на њој изгради најпре скромну кућу, а касније и велелепну вилу у којој је провео већи део свог живота. Страствени заљубљеник у лов и природу овде је имао мир потребан за његов стваралачки рад.[9][10]
Светску славу и велико богатство је стекао двема операма које се убрајају међу неколико најбољих опера икада написаних, а то су „Боеми” („La Bohème”)[11][12] Ипак, пошто је био перфекциониста који је желео да ствара савршена дела, јако тешко је поднео када је опера „Мадам Батерфлај” („Madamme Butterfly”) извиждана на премијери у миланској Скали 1904. године.[13][14] Сам Пучини је овај неуспех приписао претераној дужини другог чина и прерађује оперу која доживљава своју нову премијеру 1905. године. Од тог тренутка опера, као и „Боеми” и „Тоска”, постаје део 'сталног оперског репертоара'. Но, можда се неуспех може и приписати томе што је компонована под утицајем француског композитора Дебисија, односно, његове опере „Пелеј и Мелисанда”, и као таква била превише 'модерна' за италијански укус.
Пучини одлази на путовање у САД да би присуствовао постављању „Боема” у Метрополитен опери у Њујорку. Тамо долази на идеју, која ће се показати не баш сјајном, да компонује оперу каква до тада није постојала. Он одабире тему са Дивљег Запада и тако настаје опера „Кћи Запада” („La Fanciulla del West”)[15] [некада се може срести и као „Девојка са златног Запада” према наслову оригиналне драме], праизведена 1910. године у Метрополитен опери под диригентском палицом Артура Тосканинија (Arturo Toscanini) и са Енриком Карузом (Enrico Caruso) у главној мушкој улози.[16][17] Опера сјајно пролази у САД, најпре у Њујорку, а затим и у Бостону и Чикагу, али другде, посебно у Европи, она никада није постала популарна.[18][19][20] Дуго година након овога, Пучини трага за новим либретом. Године 1914. добија примамљиву понуду да за бечку сцену пише оперету „Ластавица” („La Rondine”).[21] Али, избија рат и ово дело доживљава праизведбу тек 1917. и то, због тадашњег ратног антигерманизма, у Монте Карлу. Исте године Пучини се сели из Луке и своје виле „Дворац на језеру”, јер је у близини виле подигнута фабрика која га ометала у раду. Сели се у Вијаређо крај мора где пише триптих једночинки : „Плашт” („Il Tabarro”), „Сестра Анђелика” („Suor Angelica”) и „Ђани Скики” („Gianni Schicchi”), од којих је ова трећа његова једина комична опера.
Године 1919. одлучује се на компоновање опере „Турандот” („Turandot”) према једном популарном комаду, а радња опере се одвија у Кини.[22] Жели да створи оперу која ће бити врхунац оперског стваралаштва, величанствени спектакл. Напорно ради на овоме, дуго незадовољан либретом, али успева да напише два чина и део трећег упркос тешкој болести која га мучи. Свестан да неће завршити дело, пада у тешку депресију. У једном писму говори:
- „Ова опера ме прожима, мучи дан и ноћ. Поред ње, сва моја до сада написана музика изгледа ми бледа и смешна. Ипак, бојим се да нећу успети да је завршим, а ако тако буде, свет ће бити ускраћен за најлепши љубавни дует свих времена”.
Тако је и било. После пет верзија либрета за дует Калафа и Турандот, многих скица и нацрта мелодија, опера остаје недовршена. Пучини умире у Бриселу, пошто му је отказало срце након операције рака грла. Композитор који је свету подарио неке од најлепших оперских арија, завршио је свој живот без гласа. Жеља Пучинија је била да „Турандот” доврши композитор Рикардо Зандонај. Његов зет, један од највећих диригената у историји, Артуро Тосканини, даје композитору Франку Алфану да доврши оперу на основу Пучинијевих нацрта, а када овај то учини, сам Тосканини дорађује завршетак. Премијера је одржана 1926. године у Миланској скали. Тосканини је дириговао, и након смрти робиње Лију у трећем чину прекида изведбу, окреће се публици и каже: „Овде се завршава дело маестра.”. Публика је схватила и у тишини отишла из позоришта. Сутрадан је опера изведена у целини и од онда је стални део поставке многих оперских кућа. Многи музиколози и критичари се слажу да је са опером „Турандот” завршен период класичне опере.
Опус Ђакома Пучинија
[уреди | уреди извор]Опере
[уреди | уреди извор]
- Вилисе (Le Villi) (1884)
- Едгар (Edgar) (1889)
- Манон Леско (Manon Lescaut) (1893)
- Боеми (La Bohème) (1896)
- Тоска (Tosca) (1900)
- Мадам Батерфлај (Madamme Butterfly) (1904. / рев. 1905)
- Кћи Запада (La Fanciulla del West) (1910)
- Ластавица (La Rondine) (1917)
- Триптих (Il Trittico)
- Плашт (Il Tabarro) (1918)
- Сестра Анђелика (Suor Angelica) (1918)
- Ђани Скики (Gianni Schicchi) (1918)
- Турандот (Turandot) (1926)
Брак и афере
[уреди | уреди извор]У јесен 1884. Пучини је започео однос са удатом женом по имену Елвира Ђемигњани (рођеној Бонтури, 1860-1930) у Луки. Елвирин муж, Нарсисо Ђемигњани, био је „непокајнички женскарош”", и Елвирин брак није био срећан.[7] Елвира је родила Пучинијевог сина Антонија (1886–1946), у Монци. Елвира је напустила Луку кад је трудноћа почела да постаје уочљива, и породила се другде како би избјегла трачеве.[7] Елвира, Антонио и Елвирина ћерка с Нарсисом, Фозка (1880–1968), почели су да живе са Пучинијем ускоро након тога. Нарсисо је погинуо од руке љубоморног мужа жене са којом је имао аферу, дана 26. фебруара 1903, једног дана након Пучинијеве аутомобилске несреће.[7] Након тога су се почетком 1904. Пучини и Елвира узели, и легитимизовали Антонија. Брак између Пучинија и Елвире је исто тако био узнемираван неверношћу, јер је Пучини имао честе афере, укључујући оне са добро познатим певачицама.
Године 1909. је Пучинијева супруга Елвира јавно оптужила Дорију Манфреди, слушкињу која је радила за породицу Пучини, да има аферу са композитором. Након што је јавно оптужена за прељубу, Дорија Манфреди је починила самоубиство. Међутим, аутопсија је утврдила да је Дорија умрла као девица, оповргавајући оптужбе против ње. Елвира Пучини је кривично гоњена због клевете, а била је осуђена на више од пет месеци затвора, мада је исплата породици Манфреди од стране Пучинија поштедела Елвиру од служења казне.[23] Неки музички критичари и интерпретатори Пучинијевог дела су спекулисали да су психолошки ефекти овог инцидента на Пучинија ометали његову способност да заврши композиције касније у својој каријери, и да су исто тако утицали на развој његових ликова као што је Лиу (из Турандота), робовска девојка која трагично умире самоубиством.[24][25][26]
Према документима пронађеним у власништву потомка породице Манфреди, Надије Манфреди, 2007. године, Пучини је заправо имао аферу са Ђулијом Манфреди, Доријином рођаком. У извештајима за штампу у време откривања ових докумената наводи се да је Надија Манфреди била унука Пучинија, од стране Ђулијиног сина Антонија Манфреди.[23][27]
Политика
[уреди | уреди извор]За разлику од Вагнера и Вердија, Пучини није био активан у политици. Пучинијева биографкиња Мери Џејн Филипс-Мац је написала: „Током тог целог периода (Првог светског рата и његових непосредних последица), Пучинијев интерес за политику био је близу нуле, као што то био случај са целокупним његовим животом, колико се може видети. Он је изгледао готово равнодушан за све од избора за градоначелнике у Вијаређу до именовања владе у Риму.”[28] Један други биограф спекулише да је Пучини можда био - ако је имао политичку филозофију - монархиста.[29]
Пучинијева равнодушност према политици стварала му је проблеме током Првог светског рата. Дугогодишње и блиско пријатељство Пучинија са Тосканијем је било прекинуто за скоро једну деценију због расправе у лето 1914. (у првим месецима рата) током којег је Пучини напоменуо да би Италија могла имати користи од њемачке организације.[28] Пучини је такође био критикован током рата због свог рада на Ла рондини под уговором са 1913. године са аустријским позориштем пошто су Италија и Аустроугарска постале противници у рату 1914. године (иако је уговор на крају отказан). Пучини није учествовао у јавном ратном напору, већ је приватно пружао помоћ појединцима и породицама погођеним ратом.[28]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ The website Operabase.com in its section on opera statistics 2007–2012 ranks Puccini, with 2294 performances of 13 operas, in third place behind Verdi (3020 performances of 29 operas) and Mozart (2410 performances of 22 operas). Three of Puccini's operas were in the top 10 performed: La bohème (2nd place), Tosca (5th place) and Madama Butterfly (7th place).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ravenni & Girardi, n.d., Introduction
- ^ Gervasoni 1812, стр. 240–41
- ^ Dry 1905
- ^ „Cattedrale di S. Martino”. Centro di Studi Giacomo Puccini. Приступљено 3. 11. 2012.
- ^ Streatfield 1895, стр. 269
- ^ Streatfield 1897
- ^ а б в г Girardi 2000
- ^ „Arte e Scienze”. La Stampa. 2. 2. 1893.
- ^ Stanley Sadie, Laura Macy, ур. (2006). The Grove Book of Operas (2nd изд.). Oxford University Press.
- ^ Budden 2002, стр. 107 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBudden2002 (help)
- ^ Casaglia, Gherardo (2005). "La bohème". L'Almanacco di Gherardo Casaglia (језик: италијански).
- ^ Checchi 1900
- ^ „Puccini: Madama Butterfly”. www.columbia.edu. Приступљено 13. 11. 2015.
- ^ Version 1 (Milan, 1904). (403 pp) G. Ricordi & C.: Milano – Roma – Napoli – Palermo – Parigi – Londra – Lipsia. New York: Boosey & Co. Buenos Aires: Breyer Hermanos. This version was withdrawn after the opening night. See Version History
- ^ Siff, Ira (јул 2012). „Puccini: La Fanciulla del West”. Opera News. 77 (1).
- ^ Randall & Davis, стр. 42
- ^ „New York Acclaims Puccini's New Opera”. Theatre Magazine. 13 (119). јануар 1911.
- ^ „The Stage”. Munsey's Magazine. 44: 6. 1911.
- ^ Eaton, W. P. (март 1911). „Where We Stand in Opera”. American Magazine. 71 (5).
- ^ „Plays and Players”. Hampton's Magazine. 26 (3): 364. март 1911. „In Puccini's Girl of the Golden West we get a highly amusing operatic picture of what did not take place in California in '49.”
- ^ Davis, Peter G. (3. 9. 1984). „Puccini Mit Schlag”. New York Magazine. 17 (35).
- ^ Ashbrook & Powers 1991, стр. 43 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFAshbrookPowers1991 (help)
- ^ а б Mourby, Adriano (6. 7. 2008). „Scandalissimo! Puccini's sex life exposed”. The Independent. Приступљено 23. 8. 2012.
- ^ „Interview: San Francisco Opera's Music Director Designate Nicola Luisotti on Covent Garden's Turandot and his plans for his new company”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 25. 8. 2012.
- ^ „Two films by acclaimed and controversial filmmaker Tony Palmer”. Naxos. 26. 6. 2008. Архивирано из оригинала 7. 1. 2009. г. Приступљено 25. 8. 2012.
- ^ Weaver & Puccini 1994, стр. 375.
- ^ Espinoza, Javier (29. 9. 2007). „Revealed: the identity of Puccini's secret lover”. The Guardian (UK). Приступљено 23. 8. 2012.
- ^ а б в Phillips-Matz
- ^ Fairtile 1999
Литература
[уреди | уреди извор]- Ashbrook, William; Powers, Harold (1991). Puccini's Turandot: the end of the great tradition. Princeton University Press. стр. 43. ISBN 978-0-691-02712-8. Приступљено 17. 3. 2011.
- Fairtile, Linda Beard (1999). Giacomo Puccini: A Guide to Research. Psychology Press. ISBN 978-0-8153-2033-3.
- Checchi, Eugenio (1897). Protonotari, Francisco, ур. Nuova Antologia (на језику: Italian). Direzione della Nuova Antologia. стр. 470–81.
- Budden, Julian (2002). Puccini: His Life and Works. New York: Oxford University Press. стр. 107.
- Stanley Sadie, Laura Macy, ур. (2006). The Grove Book of Operas (2nd изд.). Oxford University Press.
- Dry, Wakeling (1905). Giacomo Puccini. London & New York: John Lane.
- Ashbrook, William; Powers, H. (1991). Puccini's Turandot: The End of the Great Tradition. Princeton University Press..
- Girardi, Michele (2000). Puccini: His International Art. Chicago: University of Chicago Press.
- Gervasoni, Carlo (1812). Nuova teoria di musica ricavata dall'odierna pratica. Milano: Blanchon. стр. 240—41.
- Streatfield, R.A. (1897). The Opera. London: John C. Nimmo.
- Streatfield, Richard Alexander (1895). Masters of Italian music. C. Scribner's Sons. стр. 269.
- Hampton's Magazine Vol. 26 No. 3, March 1911.
- „The Stage,” Munsey's Magazine Vol. 44 pp. 6, 1911.
- „New York Acclaims Puccini's New Opera,”. Theatre Magazine. 13 (119). јануар 1911..
- Berger, William (2005). Puccini Without Excuses: A Refreshing Reassessment of the World's Most Popular Composer. Random House Digital. ISBN 978-1-4000-7778-6.
- Budden, Julian (2002). Puccini: His Life and Works. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816468-5.
- Carner, Mosco. Puccini: A Critical Biography. Alfred Knopf., 1959.
- Centro di Studi Giacomo Puccini, „Catedrale di S. Martino”, Puccini.it, Retrieved 3 November 2012.
- Checchi, Eugenio, in Nuova Antologia, Francisco Protonotari. ed (in Italian), December (1897). pp. 470–481.
- Dry, Wakeling Giacomo Puccini, London & New York: John Lane, 1905.
- Eaton, W. P., „Where We Stand in Opera,”. The American Magazine. 71 (5). март 1911..
- Espinoza, Javier, „Revealed: the identity of Puccini's secret lover”, The Guardian (London), 29 September 2007.
- Fisher, Burton D. (2003). Puccini's Il Trittico,. Miami: Opera Journeys Pub. ISBN 978-0-9771455-6-0.
- Kendell, Colin (2012). The Complete Puccini: The Story of the World's Most Popular Operatic Composer. Stroud, Gloucestershire: Amberley Publishing. ISBN 978-1-4456-0445-9.
- Keolker, James, „Last Acts, The Operas of Puccini and His Italian Contemporaries”, 2001.
- Gervasoni, Carlo. Nuova teoria di musica ricavata dall'odierna pratica. (New theory of music distilled from modern-day practice) Milano: Blanchon, 1812.
- Phillips-Matz, Mary Jane (2002). Puccini: A Biography. Boston: Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-530-8.
- Montgomery, Alan (2006). Opera Coaching: Professional Techniques And Considerations. New York: Routledge Taylor and Francis Group. ISBN 978-0-415-97601-5..
- Mourby, Adriano, „Scandalissimo! Puccini's sex life exposed,” The Independent, 6 July 2008.
- „Giacomo Puccini, luoghi e suggestioni”, photographs by Romano Cagnoni, Maria Pacini Fazzi editor. ISBN 978-88-7246-918-7.
- Osborne, Charles (1981). The Complete Operas of Puccini: A Critical Guide. De Capo Press., (1982).
- Randall, Annie J.; David, Rosalind G. (2005). Puccini & the Girl. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70389-3.
- Ravenni, Gabriella Biagi and Michele Girardi. Giacomo (Antonio Domenico Michele Secondo Maria) Puccini (ii). in Grove Music Online, accessed 9 August 2012.
- Siff, Ira, „Puccini: La Fanciulla del West,”. Opera News. 77 (1). јул 2012..
- Sadie, Stanley; Laura Williams Macy, The Grove Book of Operas.
- Sadie, Stanley, ур. (1980). The New Grove Dictionary of Music and Musicians. London: Macmillan. стр. 203. ISBN 978-1-56159-174-9../New York: Grove. .
- Smith, Peter Fox (2004). A Passion for Opera. Trafalgar Square Books. ISBN 978-1-57076-280-2.
- Streatfield, Richard Alexander. Masters of Italian music,. C. Scribner's Sons, 1895.
- Weaver, William; Puccini, Simonetta, ур. (1994). The Puccini Companion. W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-02930-7.
- Wilson, Alexandra (2007). The Puccini Problem: Opera, Nationalism, and Modernity. Cambridge University Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Ђакомо Пучини на сајту Енциклопедија Британика
- „Puccini Vocal and Instrumental Music”. Centro Studi di Giacomo Puccini. Архивирано из оригинала 13. 4. 2008. г. Приступљено 6. 2. 2008.
- „Puccini Operas”. Centro Studi di Giacomo Puccini. Архивирано из оригинала 14. 04. 2008. г. Приступљено 6. 2. 2008.*
- American Center for Puccini Studies
- Puccini-Research-Center
- Festival Puccini e la sua Lucca
- Puccini cylinder recordings, from the Cylinder Preservation and Digitization Project at the University of California, Santa Barbara Library.
- Puccini's music in movies
- Giacomo Puccini (бесплатне песме за субјекат) на сајту IMSLP (језик: енглески)
- Free scores by Ђакомо Пучини in the Choral Public Domain Library (ChoralWiki)
- Giacomo Puccini на сајту IMDb (језик: енглески)
- Giacomo Puccini на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Ђакомо Пучини на сајту Internet Archive (језик: енглески)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
