Шћепан Ђукић
| шћепан ђукић | |
|---|---|
 Шћепан Ђукић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1914. |
| Место рођења | Лопате, код Подгорице, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 22. март 1942. (27/28 год.) |
| Место смрти | Лутово, код Подгорице, НД Црна Гора |
| Професија | студент права |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | априла 1941. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Херој | |
| Народни херој од | 20. децембра 1951. |
Шћепан Ђукић (Лопате, код Подгорице, 1914 — Лутово, код Подгорице, 22. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1914. године у селу Лопатама, код Подгорице. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у Лијевој Ријеци, а гимназију у Подгорици. Још као гимназијалац, припадао је омладинском револуционарном покрету. После матуре, уписао је Правни факултет у Београду. Међутим, због тешких материјалних услова, морао је да прекине редовне студије и да се запосли. Као службеник, радио је у Финансијској контроли у Сушаку, Сплиту и Шибенику.[1]
Војни рок је одслужио у Школи за резервне официре и имао је чин резервног поручника. У току Априлског рата, 1941. године, био једини подофицир у пуку који се са својом јединицом супротставио Немцима приликом њиховог напада на гранични сектор у Словенији. После слома Југословенске војске и капитулације, успио је да се, с групом војника из Црне Горе, заобилазним путевима пребаци у родни крај.[1]
Још пре рата био је повезан с комунистима и скојевцима у Лијевој Ријеци, а након окупације се активно укључује у организовање Народноослободилачког покрета (НОП). Крајем априла 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као резервни поручник, активно је радио на окупљању људи и омладине, обучавајући у руковању оружјем оне који нису служили војску. Када је јуна 1941. године био формиран је Љеворечки герилски одред од 30 бораца, Шћепан је био командир овог Одреда.[2]
Када је почео Тринаестојулски устанак, Шћепан је био на челу Одреда, коме се придружило још неколико десетина сељака, и са њим је извршио упад у Лијеву Ријеку. Тада су заузели карабињерску станицу и разоружали њену посаду. Уништењем ове италијанске посаде биле су пресечене везе и саобраћај на саобраћајници Подгорица—Матешево—Колашин—Бијело Поље и Подгорица—Матешево—Андријевица—Беране, па италијанске снаге дуго нису могле да се користе ову комуникацију. Од првих борби, Шћепан се истицао као искусан командант и храбар борац. После формирања Љеворечког устаничког батаљона, постао је командир једне његове чете с којим се борио за одбрану слободне територије на подручју андијевичког среза.[2]
У јесен 1941. године, активно је радио на организационом и политичком јачању Народноослободилачког покрета. Крајем исте године, постао је командант Љеворечког партизанског батаљона, који је био у саставу Комског партизанског одреда. На тој дужности је погинуо, 22. марта 1942. године, у борби с четницима у близини села Лутово, код Лијеве Ријеке. Рањен и опкољен, док је имао муниције није дозволио непријатељима да му се приближе; убио је једног четника који је покушао да га ухвати живог, али, када је остао без муниције, активирао је последњу бомбу и извршио самоубиство.[2]
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 225.
- ^ а б в г Народни хероји Југославије 1982, стр. 226.
Литература
[уреди | уреди извор]
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
Народни хероји из Подгорице и околине | ||
|---|---|---|
Народни хероји Југославије рођени у Подгорици и околини, као и они који су политички или војно деловали на овом подручју: | ||
| Подгорица |  | |
| Рогами | ||
| Веље Брдо | ||
| Стијена | ||
| Остала места |
| |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
