Шопи или Шопови је регионални назив^[1] који се употребљава за становнике настањене на централном Балкану, а који се по њима назива Шоплук или Шопско.

Према Јовану Цвијићу, Шоплук обухвата целу западну Бугарску (укључујући видинску, софијску и пиринску регију), источну Северну Македонију, део југоисточне Србије и веома мали део данашње Грчке. Шопски предео (Шопје) је почињао (према извору са почетка 20. века) од граница некадашње Кнежевине Србије. Шопска средишта била су у 19. веку Радомир, Ђустендил, Свети Никола, Кратово али и Врање, Ниш и Пирот.^[2]

Овај планински предео данас насељавају етнички Бугари, Срби и Македонци. Становништво Шоплука је Цвијић поделио на три целине, прву са етничким Србима, другу са мешовитом популацијом и трећу која је ближа Бугарима.^[3]

У књизи Путовање од Москве до Константинопоља из 1817/18. године, аутор Вилијам Макмајкл говори о земљи Мезији (територија која обухвата цео Шоплук), пореклу њеног становништва и језику којим оно говори:

Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељеној на две области, Србију и Бугарску, колективно се зову Срби и говору словенским језиком. Оригинални Бугари су били татарски народ, који је дошао у 5. веку са обала Волге, и који је успешно усвојио словенски дијалект од њихових нових земљака Срба, задржавши само неколико речи њиховог бившег језика.

— Путовање од Москве до Константинопоља, Вилијам Макмајкл^[4]

Шоплук се везује и за словенско становништво Старе Србије — Македоније, у местима: Овче Поље, Штип, Радовиш и Струмица. Карактерне црте тих становника су идентичне: повученост, вредноћа и штедљивост.^[5]

Сви Шопи у Србији говоре тимочко-лужничким дијалектом српског језика.

Остали Шопи говоре западним бугарским говорима који се простиру до Јатове границе. Ова граница се пружа паралелно току реке Искар источно од ње, а затим од Пазарџика готово праволинијски ка Солуну.

„Шопски дијалекат” је крајем 19. века био спона између српског и бугарског језика.^[6]

Шопи су одувек сматрани за племе унутар српског народа^[7], уз Брсјаке и Мијаке.^[8] Сматрало се да су Срби у Бугарској широко распрострањени, а нарочито их је много било до и око града Софије (Сердике). Једни су били католици (Дубровчани), а други многобројни православци (Шопови). Мезијски древни становници Шопи, су једини сачували своја српска обележја^[9], за разлику од Гета, Горштака и Беса - који су побугарени. Шопови из Ђустендила и Самокова "нису ништа друго до Срби", и "Српско је до река Искар и Месте", говорило се 1913. године.^[10] За разлику од Бугара, Шопе као и Србе карактеришу породичне задруге, као једно од битних етнолошких карактеристика.^[11] Шоповима су у 19. веку означавани становници Софије.^[12] Шоп је по неким изворима и увредљив назив за Србе, који су давали Бугари (али и Срби са севера), Србима на југу.^[13][14][15] Бугарски књижевник Петко Славејков је испитујући распрострањење Бугара, око Витоше и Ђустендила и свуда на територији са бугарске стране границе, наилазио само на Шопове.^[16] Они су имало своје особено народно осећање, које их је одвајало од Бугара и приближавало Србима, оним преко границе. То нису били "добри Бугари", и зато су били су предмет сталне пажње бугарских власти.^[17]

Српски научник Јован Цвијић описујући психичке варијетете код српског другог, динарског типа, за пети узима "Шопски" (торлачки). Представници тог варијетета имају особине раје, а често духовне живости и склоности за шалу.^[18] По Цвијићу, Шоплук је један од примера етничке слојевитости нашег народа, у којем живе Срби динарци, људи карактеристичних душевних својстава.^[19] Становници Шоплука били су за разлику од осталих Срба, суморнији, са мање веселости и хумора, врло слабе фантазије. Код њих је и знатно мање таштине и пргавости; мање су преки и жустри од сународника из суседних области.^[20]

Када је било речи о Шопима, у зајечарском и неготинском округу, српски и бугарски истраживачи сви показали својим ставовима сву сложеност проблема. Србин, академик Александар Белић је сматрао у свом раду "Дијалекти Источне и Јужне Србије", да су ти Шопи (у српским крајевима) судећи по говору више Бугари него Срби. Међутим поменути Бугарин, Славејков мислио је обрнуто: то су више Срби, а мање Бугари.^[21] Белићева књига је изазвала револт у српској јавности, и као одбрану од тих "несрпских" ставова, свештеник Милош Анђелковић је написао брошуру са опширним насловом у којем се јавља и "кривопис" Белићев. Због те књижице вођен је и судски процес у Београду, а на њему је било речи и о Шоповима - које је лингвиста Белић одвојио од Срба.^[22] Чини се да Вукова реформа српског језика удаљила и одбацила многе етничке групе, које су историјски припадале и гравитирале ка Србима (у централној Србији), попут Шопа.

Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године приказао Шопе као посебну статистичку категорију у рубрици "национална припадност",^[23] а тако се изјаснило 142 становника.^[24]

Аризановић је било често шопско презиме у Србији.^[25]

Чувена шопска салата потиче из босилеградског краја.^[1]

• Јордан Захаријев, бугарски учитељ, географ, етнограф, фолклориста и историчар. Родом из Босилеграда
• Епископ Венијамин Таушановић, епископ Српске православне цркве. Родом из Пирота.
• Владимир Лазаревић, српски и југословенски генерал, командант Приштинског корпуса током Рата на Косову и Метохији и Рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ током 1998. и 1999. године. Родом из Бабушнице.
• Др Драгољуб Јовановић, српски научник, универзитетски професор и политичар. Дисидент за време Краљевине Југославије и оснивач Народне сељачке странке. Родом из села Гњилан код Пирота.
• Стеван Станковић, доктор географских наука и емеритус Универзитета у Београду.

• Шоплук
• Шопски говори
• Шопска салата
• Торлаци
• Призренско-тимочки дијалект
• Срби у Бугарској