Торлаци је регионални назив^[1] који се употребљава за становнике настањене у источној Србији и северозападној Бугарској. У 19. веку Торлак је Србин са југа; израз којим се потцењује — означава припадник нације са периферије српства.^[2] Предео који насељавају се назива Торлак, Торлачија^[3] или Торлачко. Они су, у најширем смислу, носиоци шопског културног типа^[4], а Торлак је део шире територијалне целине Шоплука.^[5]

Сам назив Торлак је конструкт који долази од речи tor („прегача”), која се и данас користи у персијском. У питању је термин за младе бекташије који су увођени у тајне реда. То потврђују и европски путописци, који су забележили фразу Torlacis, monachi Turcici. Како су дервиши временом стекли веома негативну репутацију, то је та реч попримила негативне конотације, па тако и у бугарском и румунском језику она означава пијанца, пропалицу, скитницу, необразованог човека и сл. С обзиром да је Пирот био значајно дервишко средиште (у османским изворима зато познат као Шехиркој — од şeyhler köyü, „село шејхова”), чини се да одавде потиче овај погрдни термин, а то потврђује и картографски материјал (који смешта имагинарну планину Тори, која је повремено изједначена са Старом планином, на простор између Беле Паланке и Пирота).

Торлак је предео чије границе нису још увек дефинисане. Ова област се простире долином доњег Трговишког Тимока и готово целог Белог Тимока, као и на околним падинама Старе планине, Тупижнице и Тресибабе, тако да чини највећи део општине Књажевац и јужни део града Зајечара, на територији Србије. Године 1895. се каже да цела Стара планина са подгорјем „саставља предео Торлак”.^[6] У Бугарској се простире на источним падинама Старе планине, у општинама Белоградчик, Чупрене и Ћипровци.^[7] Међутим, прецизне границе још нису тачно одређене због различитих степена идентификације становништва са именом Торлаци.^[8] По Бугарима, (1892) Торлаци живе око места Трна и Брезника.^[9] И Видинска област се по Станоју Мијатовићу назива Торлак.^[10]

Према неким изворима из 19. века Торлак је обухватао знатно шире подручје, тако је Милан Милићевић 1882. године записао да се предео на југ од планине ка Нишави и Пироту зове Торлак или обичније Торлачко, а људи Торлаци.^[11] Он 1884. године наводи да се Торлак, по казивању сељака, пружа више Цариброда до Губеша, последњег торлачког села на тој страни, а докле се простире на запад и југ није могао тачно сазнати јер једни веле на запад до Беле Паланке, а на југ до Лужнице, док други кажу да се пружа чак до Ниша и до Знепоља.^[12] Константин Јиречек, 1888. године, је написао како се становници царибродског и пиротског краја често називају Торлацима, али они тај назив доживљавају као увреду.^[13]

Део територије града Београда назива се Торлак, а име је добио по становништву, које се ту доселило из источне Србије, из Сврљига за време вожда Карађорђа.^[14] То је 1938. године судећи по једној реклами био „најздравији део Београда”.

Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године Торлаке приказао као посебну статистичку категорију у рубрици „национална припадност”,^[15] а тако се изјаснило свега 12 становника Србије.^[16]

Торлаци говоре тимочким говором тимочко-лужничког дијалекта српског језика која је део дијалектне групе познате под називом призренско-тимочки дијалект. Такође, ова дијалектна група се погрешно назива и торлачки дијалект^[17], иако сви његови говорници нису Торлаци.

Торлаци, као и остали Срби, празнују породичну светковину крсну славу, која се код њих зове светац. После Другог светског рата Торлаци у Србији почињу да се користе термином слава који је највише заступљен код Срба, тако да данас тај термин искључиво користе. Торлаци у Бугарској славу празнују једном годишње, док у Србији то чине двапут годишње.^[18] Такође, код Торлака у Бугарској славу наслеђује домаћин куће од претходног домаћина, док код Торлака у Србији она се наслеђује са земљишним поседом, па се може десити да се наслеђивањем више земљишних поседа може имати више слава. Госте на славу, у Србији, позива дете из куће која слави нудећи их ракијом, док у Бугарској госте позива невеста, најмлађа жена из куће, нудећи их вином. У Бугарској се главни обред, обред резања хлеба, званог колач или погача, обавља увече, пре дана посвећеног свецу који се слави. У Србији се то вече, које се зове повечерје, врши обред ломљења обредног хлеба званог вечерњача или вечерница, или више обредних безимених хлебова, а главни обред, обред резања колача, се обавља на дан свеца. Поред колача и других обредних хлебова следује и хлеб летурђија, док у Бугарској се уз колач не месе други хлебови, осим у мањем броју белоградчишких села хлеб Света Петка. И у Бугарској и у Србији други дан славе се назива патерица или патарица, али се у Бугарској јавља и назив бабиндан а у Србији окриље. Сеоска слава код Торлака у Србији се назива завећана или селска завећана, док код Торлака у Бугарској сабор или збор.^[19] Такође, постоје и заједничке славе више породица које имају земљу у једном делу сеоског атара, и оне се у Србији исто зову завећане, а у Бугарској оброк или немају посебно име.^[20]

У Србији постоји Завичајно друштво Тимочана — Торлака, које је основано 1997. године у Минићеву, са циљем да афирмише и негује културно-историјске и природне баштине торлачког краја. Први председник друштва је био привредник Божин Јовановић, отац Миће Јовановића, бившег ректора Универзитет Мегатренда.^[21] Друштво сваке године организује манифестацију Торлачко вече на којој се окупљају Торлаци из Србије и Бугарске.^[22] Такође, постоји и Торлачко друштво Ждребче са седиштем у Белоградчику, које организује сваке године сусрет са Торлацима из Србије.^[23]

• Иван Југовић, знаменити римокатолички свештеник из Ћипроваца.
• Петар Југовић, кнез Ћипроваца
• Франческо Марканић, кнез Ћипроваца
• Петар Парчевић, знаменити римокатолички свештеник из Ћипроваца.
• Франческо Сојмировић, знаменити римокатолички свештеник из Ћипроваца.
• Петар Богдан, знаменити римокатолички свештеник из Ћипроваца.
• Крсто Пејкић, знаменити римокатолички свештеник из Ћипроваца.
• Анастас Јовановић, први српски литограф и други српских фотограф. Рођен у Враци, а пореклом из Берковца, данас у Бугарској.
• Аца Станојевић, истакнут политичар Народне радикалне странке. Родом из Књажевца.
• Владимир Станковић, познати новинар. Родом из Књажевца.
• Мирослав Милисављевић, српски и југословенски генерал. Родом из Књажевца.
• Тихомир Ђорђевић, етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета. Родом из Књажевца.
• Живојин Станковић, пилот Краљевине Србије. Припадао је првој групи од шест пилота који су се школовали у Француској 1912. године. Родом из Књажевца.
• Стеван Јаковљевић, професор Универзитета у Београду и ректор од 1945. до 1950, биолог, књижевник и редовни члан Српске академије наука и уметности. Родом из Књажевца.
• Неда Арнерић, позната српска и југословенска филмска и позоришна глумица. Народна посланица у првом сазиву Народне скупштине Републике Србије (2000—2004). Родом из Књажевца.
• Саша Јеленковић, књижевник из Зајечара, пореклом из села Дреновац код Књажевца]].
• Александар Аца Трандафиловић, интерпретатор изворне народне и староградске музике, родом из Зајечара.

• Призренско-тимочки дијалект (често погрешно називан као торлачки дијалект)
• Шопи

• Милићевић, Ђ. Милан (1981). С Дунава на Пчињу (листићи из дневника), Пирот и срез Нишавски 1801—1918, књ. I (1801—1883). Пирот. 
• Милићевић, Ђ. Милан (1884). Краљевина Србија. Београд. 
• Jireček, Konstantin (1888). Cesty po Bulharsku. Praha. 
• Живковић, В. Витомир (1994). Торлак. Пирот. 
• Етно-културолошки зборник. 18. Сврљиг: Етно-културолошка радионица. 2013. 
• Крстић, Дејан (2004). Етно-културне разлике између Торлака у Србији и Торлака у Бугарској (PDF). Београд. 
• Крстић, Дејан (2014). Конструкција идентитета Торлака у Србији и Бугарској. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.