Совјетска инвазија Пољске
| Совјетска инвазија Пољске | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Другог светског рата | |||||||||||
 Совјетска парада у Лавову. | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
 Пољска |
 СССР Трећи рајх | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
Едвард Риђ-Шмигли |
Семјон Тимошенко | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
|
20.000 граничара 450.000 војника[а] |
33 дивизије[б] 4.700 тенкова 3.300 авиона | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| 3.000-7.000 мртвих | 1.500-3.000 мртвих | ||||||||||
Совјетска инвазија Пољске, 17. септембра 1939, била је део Другог светског рата. Предузета у јеку немачке инвазије на Пољску, у складу са пактом Рибентроп-Молотов из 1939, завршена је совјетским припајањем источних делова Пољске.[1]
Позадина
[уреди | уреди извор]Независна Пољска обновљена је 8. октобра 1918. под окриљем Централних сила, али без јасно дефинисаних граница, а силе Антанте признале су 2. децембра 1918. нову пољску државу. Подржана од сила Антанте, пољска влада искористила је грађански рат у Русији да у фебруару 1919. упадне са војском у западну Украјину и Белорусију, како би будуће државне границе померила што даље на исток. Новоформирана пољска армија заузела је Брест у западној Украјини, Ковељ у Белорусији и Вилњус у Литванији, а у јуну је из Француске стигло још 70.000 пољских војника, тзв. Халерова армија, опремљена о трошку Антанте.[1]
Пошто силе Антанте нису желеле да мењају источну границу Немачке, Версајским миром (28. јуна 1919) одређена је западна граница Пољске отприлике на предратној граници Немачког и Руског царства, али је зато источна граница нове републике померена знатно на исток, да би се ослабила Совјетска Русија: Врховни савет Антанте, без учешћа Русије, одредио је 8. децембра 1919. тзв. Керзонову линију (Гродно-Брест-Литовск-Пшемисл-Карпати) као пољску источну границу.[1]
Одбацивши три совјетске понуде за закључење мира (22. децембра 1919, 28. јануара и 2. фебруара 1920), Пољска је 25. априла 1920 прешла у офанзиву и започела пољско-совјетски рат: после обостраних тешких губитака и совјетске противофанзиве која је одбијена пред Варшавом, миром у Риги (18. марта 1921) пољска граница одређена је знатно источније од Керзонове линије.[1]
Инвазија
[уреди | уреди извор]Пољским ратним планом, усвојеним марта 1939, предвиђало се да главне снаге бране гранични фронт према Немачкој[в], а на источној граници према Совјетском Савезу да остану само делови за осматрање и заштиту границе.[3]
До 17. септембра, немачка инвазија Пољске ушла је у завршну фазу: пољске армије на западно од Висле биле су уништене у бици на Бзури (до 19. септембра), Варшава и Модлин били су опседнути, а немачке трупе стигле су до Лавова (12. септембра) и Брест-Литовска (17. септембра).[4]
Совјетске армије су 17. септембра прешле преко готово небрањене пољске источне границе и у широком фронту наступале према западу.[5] Црвена армоја - Белоруски фронт под командом генерала Михаила Ковалева (рус. Михаил Прокофьевич Ковалёв) и Украјински фронт под Семјоном Тимошенком, укупно око 24 пешадијске дивизије, 15 коњичких дивизија и 9 оклопних бригада, прешла је 17. септембра пољску границу са 4 армије и брзо напредовала ка Бугу. Истог дана пољска влада на челу са маршалом Риђ-Шмиглијем прешла је у Румунију, а с њом и јединице[г] које су се нашле ближе румунској граници; мањи део прешао је у Мађарску.[3]
Дана 18. септембра совјетске снаге окупирале су Виљнус и среле се са својим немачким савезницима у Брест-Литовску.[4] Лавов, који се бранио од немачке опсаде од 12. септембра, предао се Совјетима 22. септембра.[5] У Лавову, Црвеној армији се предала Карпатска (Малопољска) армија, под командом генерала Казимира Фабриција (пољ. Kazimierz Fabrycy), јачине 2 пешадијске дивизије и 2 коњичке бригаде.[3]
Последице
[уреди | уреди извор]Према уговору закљученом 28. септембра 1939. између Немачке и СССР, пољска територија источно од линије Августов-Остроленка-Брест-Литовск-Јарослав-Санок-Карпати, припао је СССР. Немачки део износио је 185.600 км² са 21.600.000 становника, а совјетски 202.400 км² са 12.600.000 становника.[2]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Овај број представља грубу процену укупне јачине јединица које су се 17. септембра, у повлачењу пред Немцима, налазиле у совјетској окупационој зони. Ове трупе пружиле су само симболичан, неорганизован и местимичан отпор.
- ^ Око 600.000 војника.
- ^ На пољски распоред утицали су политички, економски и психолошки разлози: хтело се заштитити гранично становништво, очувати економски најбогатије покрајине и спорне територије које су Немци захтевали.[2]
- ^ Око 32.000 војника.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 7). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 101.
- ^ а б Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 7). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 103.
- ^ а б в Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 361—365.
- ^ а б Черчил, Винстон (1964). Други светски рат (књига 1). Београд: Просвета. стр. 414-423.
- ^ а б Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 23.
Литература
[уреди | уреди извор]- Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 7). Београд: Војноиздавачки завод.
- Черчил, Винстон (1964). Други светски рат (књига 1). Београд: Просвета.
| |||||||||||||||
| Учесници |
| ||||||||||||||
| Хронологија | |||||||||||||||
| Гледишта |
| ||||||||||||||
| |||||||||||||||
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
