Пет династија и десет краљевстава
 | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| АНТИКА | |||||||
| Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е. | |||||||
| Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е. | |||||||
| Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е. | |||||||
| Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е. | |||||||
| Западни Џоу | |||||||
| Источни Џоу | |||||||
| Пролеће и Јесен | |||||||
| Зараћене државе | |||||||
| ЦАРСТВО | |||||||
| Династија Ћин 221–206 п. н. е. | |||||||
| Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е. | |||||||
| Западни Хан | |||||||
| Династија Син | |||||||
| Источни Хан | |||||||
| Три краљевства 220–280 | |||||||
| Веј, Шу и Ву | |||||||
| Династија Ђин 265–420 | |||||||
| Западни Ђин | |||||||
| Источни Ђин | Шеснаест краљевстава | ||||||
| Јужне и Сјеверне династије 420–589 | |||||||
| Династија Суеј 581–618 | |||||||
| Династија Танг 618–907 | |||||||
| (Друга Џоу династија 690–705) | |||||||
| Пет династија и десет краљевстава 907–960 |
Династија Љао 907–1125 | ||||||
| Династија Сунг 960–1279 |
|||||||
| Северни Сунг | Западни Сја | ||||||
| Јужни Сунг | Ђин | ||||||
| Династија Јуан 1271–1368 | |||||||
| Династија Минг 1368–1644 | |||||||
| Династија Ћинг 1644–1911 | |||||||
| САВРЕМЕНО ДОБА | |||||||
| Република Кина 1912–1949 | |||||||
| Народна Република Кина 1949–садашњост |
Република Кина (Тајван) 1949–садашњост | ||||||
Сродни чланци
| |||||||
Пет династија и десет краљевстава (упрош: 五代十国; трад: 五代十國; пин: Wǔdài Shíguó) је израз који се користи за турбулентни период кинеске историје који је започео 907. падом династије Танг, а завршио успоставом династије Сунг 960. године, односно формалном обновом политичког јединства царске Кине под њеном влашћу 979. Име је добила по пет династија које су представљале формалне насљеднике династије Танг те се брзо измијениле на пријестољу од 907. до 960. као и по 10 одметнутих држава (чији је број у стварности био већи од 12). Иако је на његовом крају Кина изашла као обновљена политичка цјелина, неки од ранијих територија на сјеверу су потпали под власт тада основане китанске династије Љао.
Пет династија:
- Династија Каснији Љанг (1. јун 907–923)
- Династија Каснији Танг (923–936)
- Латер Јин Дyнастy (936–947)
- Династија Каснији Хан (947–951 или 979, зависно сматра ли се Сјеверни Хан легитимним насљедником династије)
- Династија Каснији Џоу (951–960)
Десет краљевстава: Ву (907-937), Wuyue (907-978), Мин (909-945), Чу (907-951), Јужни Хан (917-971), Рани Шу (907-925), Касни Шу (934-965), Јингнан (924-963), Јужни Танг (937-975), Сјеверни Хан (951-979).
Остале државе/династије/режими: Јан, Ћи, Џао, Јиву Ђедиши, Дингнан Ђедши, Вупинг Ђедупи, Ћингјуен Ђедупи, Јин, Ганџоу, Шаџоу, Љангџоу.
Позадина
[уреди | уреди извор]
Пред крај династије Танг, царска влада је дала повећана овлашћења ђедушима, регионалним војним гувернерима. Побуне Ан Лушана (755–763) и Хуанг Чаоа ослабиле су царску владу, а до почетка 10. века ђедуши су заповедали де факто независно од њене власти. У последњим деценијама династије Танг, њих више није ни постављао централни двор, већ су развили наследни систем, од оца до сина или од патрона до штићеника. Имали су своје војске које су се надметале са „војском палате“ и нагомилали су огромно богатство, о чему сведоче њихове раскошне гробнице.[1] Због опадања централне власти Танга након побуне Ан Лушана, постојала је растућа тенденција да се велике регионалне администрације наметну над старим окрузима и префектурама које су коришћене од династије Ћин (221–206. п. н. е.). Ове управе, познате као окружне комисије, постаће границе каснијих јужњачких режима; многи окружни комесари постали су цареви или краљеви ових држава.[2]
Север
[уреди | уреди извор]Према Николасу Такету, три провинције Хебеја: Ченгде, Јоуџоу, Вејбо, могле су да задрже много већу аутономију од централне владе након побуне Ан Лушана. Са својом управом под локалном војном контролом, ове провинције никада нису подносиле пореске приходе и намесничка места су прешла у наследну управу. Они су повремено ратовали са централном владом, или једни против других, и чинило се да је Јоуџоу водио сопствену спољну политику. То је значило да је култура ових североисточних провинција почела да се одваја од престонице. Многе елите у посттаншкој Кини, укључујући будуће цареве из династије Сонг, потицале су из овог региона.[3]
Администрације пет династија и ране династије Сонг су делиле образац да су у несразмерној мери проистицале из породица војних гувернера у северној и северозападној Кини (Хебеј, Шенси, Шанси), њиховог личног особља и бирократа који су служили у престоницама пет династија. Ове породице су постале проминентне због распада централне власти након побуне у Ан Лушану, упркос недостатку цењеног порекла.[4] Историчар Денг Сјаонан је тврдио да су многе од ових војних породица, укључујући царску породицу Сонг, биле мешовитог порекла Хан кинеског-туркијског-кумоског.[5]
Јужни режими су генерално имали стабилнију и ефикаснију владу током овог периода.[6] Историчар Ћинга Ванг Фуџи (1619–1692) написао је да се овај период може упоредити са ранијим периодом зараћених држава у древној Кини, напомињући да се ниједан од владара не може описати као „Син неба“. Ови владари, упркос томе што су полагали право на статус цара, понекад су се из прагматичног настојања односили једни према другима на основу дипломатске једнакости. Овај концепт „дељења Небеског мандата“ као „државе сестре“ био је резултат краткотрајног односа снага. Након поновног уједињења Кине од стране династије Сонг, Сонг је уложио посебне напоре да одбаци такве аранжмане.[7][8]
Југ
[уреди | уреди извор]Чак су и владари јужних држава скоро сви били војсковође са севера са својим кључним официрима и елитним снагама такође пореклом са севера, пошто је највећи део Танг војске био базиран на северу.[9] Оснивачи Вуа и бившег Шуа били су 'отпадници' из Хуајнана и Сјучанга, оснивач Мина је био мањи владин службеник из Хуајнана, оснивач Вујуа је био 'отпадник' из Хангџоуа, оснивач Чуа је (према једном извору) столар из Сјучанга, оснивач Ђингнана је био роб из Шанџоа, а оснивач Јужног Хана је био поглавар јужњачког племена.[10] Јужна краљевства су основали људи ниског друштвеног статуса који су се уздигли захваљујући супериорним војним способностима, које су будући научници касније презирали називајући их „бандитима“. Међутим, једном успостављени, ови владари су се потрудили да себе прикажу као промотере културе и економског развоја како би легитимисали своју власт; многи су привукли бивше Танг дворјане да помогну у управљању њиховим државама.[11]
Економије ових јужних региона су напредовале у касном тангшком периоду. Гуангдунг и Фуђен су били места важних лучких градова који су трговали егзотичном робом, средњи Јангце и Сечуан су били центри производње чаја и порцелана, а делта Јангцеа је била центар изузетно високе пољопривредне производње и полазиште за друге регионе. Региони су били економски међузависни. Политика Суеја и Танга, иако је мало пажње посвећивала развоју југа, дала је југу простора за иновације без строгих административних контрола. Доминантни северни званичници нису били вољни да служе на југу током Танга, те су јужњаци били регрутовани од стране Танга да служе у локалном својству према допунском систему „Јужна селекција“. Ови јужни званичници постали су административно језгро Десет краљевства.[12]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Ouyang, Xiu (2004). Historical Records of the Five Dynasties. Превод: Richard L. Davis. Columbia University Press. стр. lv—lxv. ISBN 9780231128278. The information was taken from Richard L. Davis's introduction.
- ^ Robert M. Hartwell (1982). „Demographic, Political, and Social Transformations of China, 750–1550”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 42 (2): 397.
- ^ Nicolas Tackett (2014). The Destruction of the Medieval Chinese Aristocracy. Harvard University Press. стр. 151—184. ISBN 9780674492059.
- ^ Robert M. Hartwell (1982). „Demographic, Political, and Social Transformations of China, 750–1550”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 42 (2): 405—408.
- ^ Nicolas Tackett (2017). The Origins of the Chinese Nation. University of California, Berkeley: Cambridge University Press. стр. 100. ISBN 978-1-316-64748-6.
- ^ Eberhard, Wolfram, (1977). A History of China., "Chapter IX: The Epoch of the Second Division of China."
- ^ Nicolas Tackett (2017). The Origins of the Chinese Nation. University of California, Berkeley: Cambridge University Press. стр. 72—73. ISBN 978-1-316-64748-6.
- ^ Wang, Hongjie (2011). Power and politics in tenth-century China : the Former Shu regime. Amherst, NY: Cambria Press. стр. 2, 5—6, 8, 11—12, 115, 118, 122, 233, 247, 248. ISBN 978-1-60497-764-6.
- ^ Wang, Hongjie (2011). Power and politics in tenth-century China : the Former Shu regime. Amherst, NY: Cambria Press. стр. 82. ISBN 978-1-60497-764-6.
- ^ Peter Lorge (2011). Five Dynasties and Ten Kingdoms. The Chinese University of Hong Kong Press. стр. 51—78.
- ^ Benjamin Brose (2015). Patrons and Patriarchs: Regional Rulers and Chan Monks during the Five Dynasties and Ten Kingdoms. University of Hawaii Press. стр. 20—21. ISBN 978-0824857240.
- ^ Hugh Clark (2021). China during the Tang-Song Interregnum, 878–978: New Approaches to the Southern Kingdoms. Routledge. стр. 101—103. ISBN 9781000426397.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ouyang, Xiu (2004). Historical Records of the Five Dynasties. Превод: Richard L. Davis. Columbia University Press. стр. lv—lxv. ISBN 9780231128278.
- Michael Szonyi (2017). A Companion to Chinese History. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 9781118624548.
- Kurz, Johannes L. (2011). China's Southern Tang Dynasty (937-976). Routledge. ISBN 978-0-415-45496-4.
- Davis, Richard L. (2015). From Warhorses to Ploughshares: The Later Tang Reign of Emperor Mingzong. Hong Kong University Press. ISBN 9789888208104.
- Dudbridge, Glen (2013). A Portrait of Five Dynasties China: From the Memoirs of Wang Renyu (880-956). Oxford University Press. ISBN 978-0199670680.
- Hung, Hing Ming (2014). Ten States, Five Dynasties, One Great Emperor: How Emperor Taizu Unified China in the Song Dynasty. Algora Publishing. ISBN 978-1-62894-072-5.
- Lorge, Peter, ур. (2011). Five Dynasties and Ten Kingdoms. The Chinese University Press. ISBN 978-9629964184.
- Schafer, Edward H. (1954). Empire of Min: A South China Kingdom of the Tenth Century. Tuttle Publishing.
- Gungwu, Wang (1963). The Structure of Power in North China During the Five Dynasties. Stanford University Press.
- Hongjie, Wang (2011). Power and Politics in Tenth-Century China: The Former Shu Regime. Cambria Press. ISBN 978-1604977646.
- Mote, F.W. (1999). Imperial China: 900–1800. Harvard University Press. ISBN 0-674-01212-7.
- Atwood, Christopher P. (2010). „The Notion of Tribe in Medieval China: Ouyang Xiu and the Shatup Dynastic Myth”. Miscellanea Asiatica: 610—613.
- Barenghi, Maddalena (2014). Historiography and Narratives of the Later Tang (923–936) and Later Jin (936–947) Dynasties in Tenth- to Eleventh century Sources (PhD). стр. 3-4.
- Ouyang, Xiu (5. 4. 2004). Historical Records of the Five Dynasties. Превод: Richard L. Davis. Columbia University Press. стр. 76—. ISBN 978-0-231-50228-3.
- Ong, Chang Woei (2008). Men of Letters Within the Passes: Guanzhong Literati in Chinese History, 907–1911. Harvard University Asia Center. стр. 29. ISBN 978-0-674-03170-8.
- Chen, Yuan Julian (2014). „"Legitimation Discourse and the Theory of the Five Elements in Imperial China." Journal of Song-Yuan Studies 44 (2014): 325–364.”. Journal of Song-Yuan Studies (на језику: енглески). 44 (1): 325. S2CID 147099574. doi:10.1353/sys.2014.0000.
- Tao Gu 陶穀 (n.d.e). Qīngyì lù (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Guang, Sima (1084). Zīzhì Tōngjiàn (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Ji, Yun (1798). Sìkù Quánshū Zǒngmù Tíyào (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Li, Tao (1193). Xù Zīzhì Tōngjiàn Chángbiān (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Lu, You 陸游 (1184). Lù Shì Nán Táng Shū (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Ling, Ma 馬令 (n.d.e). Mǎ Shì Nán Táng Shū (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Ouyang, Xiu (1073). Wǔdài Shǐjì (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Ouyang, Xiu (n.d.e). Ōuyáng xiū jí (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Renchen, Wu (n.d.e). Shíguó chūnqiūn (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Toqto'a (1343). Sòng Shǐ (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Wenying (1078). Yù Hú Qīng Huà (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Xue, Juzheng (974). Jiù Wǔdài Shǐ (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Zheng, Wenbao 鄭文寶 (978). Nán Táng Jìn Shì (на језику: кинески) — преко Викизворника.
- Brose, Benjamin (2015). Patrons and Patriarchs: Regional Rulers and Chan monks during the Five Dynasties and Ten Kingdoms. Studies in East Asian Buddhism. 25. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-5381-5.
- Clark, Hugh R. (2016). The Sinitic Encounter in Southeast China through the First Millennium CE. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-5160-6.
- Clark, Hugh R. (2009). „The Southern Kingdoms between the T’ang and the Sung, 907–979”. Ур.: Twitchett, Denis; Smith, Paul J. The Sung Dynasty and its Precursors, 907–1279, Part 1. The Cambridge History of China. 5. New York: Cambridge University Press. стр. 133—205. ISBN 978-0-521-81248-1.
- Fu, Chonglan; Cao, Wenming (2019). Introduction to the Urban History of China. China Connections. Превод: Zhang, Qinggang. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-981-13-8206-2. doi:10.1007/978-981-13-8207-9.
- Hartill, David (2005). Cast Chinese coins. Trafford: Trafford Publishing. ISBN 978-1412054669.
- Hay, Jonathan (2012). „Tenth-Century Painting before Song Taizong’s Reign: A Macrohistorical View”. Ур.: Hung, Wu. Tenth-century China and Beyond: Art and Visual Culture in a Multi-centered Age. Chicago: The Center for the Art of East Asia, University of Chicago. стр. 285—318. ISBN 978-1588861153.
- Kurz, Johannes (2011b). „Han Xizai (902–970): An Eccentric Life in Exciting Times”. Ур.: Lorge, Peter. Five Dynasties and Ten Kingdoms. Hong Kong: China University Press. стр. 79–98. ISBN 978-9629964184.
- Kurz, Johannes (1997). „The Yangzi in the Negotiations between the Southern Tang and Its Northern Neighbors (Mid-Tenth Century)”. Ур.: Dabringhaus, Sabine; Ptak, Roderich; Teschke, Richard. China and Her Neighbours: Borders, Visions of the Other, Foreign Policy 10th to 19th Century. South China and maritime Asia. 6. Wiesbaden: Harrassowitz. ISBN 3447039426.
- Lorge, Peter (2013). „Fighting Against Empire: Resistance to the Later Zhou and Song Conquest of China”. Ур.: Lorge, Peter A. Debating War in Chinese History. Leiden and New York: Brill. стр. 107—140. ISBN 978-90-04-22372-1.
- Lorge, Peter A. (2005). War, Politics and Society in Early Modern China, 900–1795. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-31690-1.
- Mote, F. W. (1999). Imperial China (900-1800). Harvard University Press. ISBN 0674012127.
- Standen, Naomi (2009). „The Five Dynasties”. Ур.: Twitchett, Denis; Smith, Paul J. The Sung Dynasty and its Precursors, 907–1279, Part 1. The Cambridge History of China. 5. New York: Cambridge University Press. стр. 38—132. ISBN 978-0-521-81248-1.
- Twitchett, Denis; Tietze, Klaus-Peter (1994). „The Liao”. Ур.: Franke, Herbert; Twitchett, Denis. Alien regimes and border states, 907–1368. The Cambridge History of China. 6. New York: Cambridge University Press. стр. 43—153. ISBN 0-521-24331-9.
- Worthy, Edmund H. (1983). „Diplomacy for Survival: Domestic and Foreign Relations of Wu Yüeh, 907-978”. Ур.: Rossabi, Morris. China among Equals: The Middle Kingdom and Its Neighbors, 10th–14th Centuries. Berkley and Los Angeles: University of California Press. стр. 17—46. ISBN 0520043839.
- Wu, John C. H. (1972). The Four Seasons of Tang Poetry
. Charles E. Tuttle. ISBN 978-0804801973. - Chan, Ming K. (1974). „The Historiography of the Tzu-Chih T'ung-Chien: A Survey”. Monumenta Sercia. 31: 1—38. JSTOR 40726165. doi:10.1080/02549948.1974.11731093 — преко JSTOR.
- Cho-ying, Li (2018). „A Failed Peripheral Hegemonic State with a Limited Mandate of Heaven: Politico-Historical Reflections of a Survivor of the Southern Tang”. Tsing Hua Journal of Chinese Studies. 48 (2): 243—285. doi:10.6503/THJCS.201806_48(2).0002 — преко Airiti.
- Clark, Hugh (2017). „Why Does the Tang-Song Interregnum Matter? Part Two: The Social and Cultural Initiatives of the South”. Journal of Song-Yuan Studies. 47: 1—31. S2CID 165226638. doi:10.1353/sys.2017.0001.
- Clark, Hugh (2016b). „Why does the Tang-Song Interregnum matter?: A focus on the economies of the south”. Journal of Song-Yuan Studies. 46: 1—28. S2CID 165844099. doi:10.1353/sys.2016.0002.
- Davis, Richard (1983). „Historiography as Politics in Yang Wei-chen's 'Polemic on Legitimate Succession'”. T'oung Pao. 69 (1/3): 33—72. JSTOR 4528281. doi:10.1163/156853283X00045 — преко Brill.
- Hartwell, David (1988). „The Imperial Treasuries: Finance and Power in Song China”. Society for Song, Yuan, and Conquest Dynasty Studies. 20 (20): 18—89. JSTOR 23497391 — преко JSTOR.
- Horesh, Niv (2013). „'Cannot be Fed on when Starving': An Analysis of the Economic Thought Surrounding China's Earlier Use of Paper Money”. Journal of the History of Economic Thought. 35 (3): 373—395. S2CID 155064802. doi:10.1017/S1053837213000229 — преко Cambridge University.
- Kurz, Johannes (2016). „On the Unification Plans of the Southern Tang Dynasty”. Journal of Asian History. 50 (1): 23—45. JSTOR 10.13173/jasiahist.50.1.0023. doi:10.13173/jasiahist.50.1.0023 — преко JSTOR.
- Kurz, Johannes (2016). „Song Taizong, the 'Record of Jiangnan' ('Jiangnan lu'), and an Alternate Ending to the Tang”. Journal of Song-Yuan Studies. 46: 29—55. S2CID 165211485. doi:10.1353/sys.2016.0003.
- Kurz, Johannes L. (2014). „On the Southern Tang Imperial Genealogy”. Journal of the American Oriental Society. 134 (4): 601—620. JSTOR 10.7817/jameroriesoci.134.4.601. doi:10.7817/jameroriesoci.134.4.601 — преко JSTOR.
- Kurz, Johannes (2012). „The Consolidation of Official Historiography during the Early Northern Song Dynasty”. Journal of Asian History. 46 (1): 13—35. JSTOR 41933604 — преко JSTOR.
- Kurz, Johannes (1998). „The Invention of a "Faction" in Song Historical Writings on the Southern Tang”. Society for Song, Yuan, and Conquest Dynasty Studies. 28 (28): 1—35. JSTOR 23496061 — преко JSTOR.
- Kurz, Johannes (1994). „Sources for the History of the Southern Tang (937-975)”. Society for Song, Yuan, and Conquest Dynasty Studies. 24 (24): 217—235. JSTOR 23496127 — преко JSTOR.
- Lamouroux, Christian (1995). „Crise politique et développement rizicole en Chine : la région du Jiang-Huai (VIIIe – Xe siècles)”. Bulletin de l'École française d'Extrême-Orient (на језику: француски). 82: 145—184. doi:10.3406/befeo.1995.2883.
- Lee, De-nin D. (2004). „Fragments for Constructing a History of Southern Tang Painting”. Society for Song, Yuan, and Conquest. 34 (34): 1—39. JSTOR 23496260 — преко JSTOR.
- Li, Man (2016). „Where is 'Yingyou' : the 'Tea Route' between Khitan and Southern Tang and its ports of departure”. National Maritime Research. Shanghai. 2: 31—46. ISBN 978-7-5325-8037-8 — преко Academia.edu.
- Pak-sheung, Ng (2016). „A Regional Cultural Tradition in Song China: "The Four Treasures of the Study of the Southern Tang" ('Nan Tang wenfang sibao')”. Journal of Song-Yuan Studies. 46: 57—117. S2CID 165887772. doi:10.1353/sys.2016.0004.
- Woolley, Nathan (2014). „From restoration to unification: legitimacy and loyalty in the writings of Xu Xuan (917–992)”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 77 (3): 547—567. doi:10.1017/S0041977X14000536 — преко Cambridge University Press.
- Kim, Hanshin (2012). The Transformation in State and Elite Responses to Popular Religious Beliefs (Теза). University of California, Los Angeles.
- Krompart, Robert J. (1973). The Southern Restoration of T'ang: Counsel, Policy, and Parahistory in the Stabilization of the Chiang-Huai Region, 887–943 (Теза). University of California, Berkeley.
- Standen, Naomi (1994). Frontier crossings from north China to Liao, c.900-1005 (Теза). Durham University.
- Woolley, Nathan (2010). Religion and Politics in the Writings of Xu Xuan (917-92) (Теза). Australian National University.
- Ashkenazy, Gary (10. 6. 2015). „Vault Protector Coins.”. Primaltrek – a journey through Chinese culture (на језику: енглески). Приступљено 12. 1. 2020.
- Ashkenazy, Gary (16. 11. 2016). „Chinese coins – 中國錢幣”. Primaltrek – a journey through Chinese culture (на језику: енглески). Приступљено 16. 9. 2018.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Kao, Garry (21. 8. 2015). „收藏迷带你深度游钱币博物馆.” (на језику: кинески). 蝌蚪五线谱. Архивирано из оригинала 12. 08. 2020. г. Приступљено 14. 1. 2020.
- Kokotailo, Robert (2018). „Chinese Cast Coins – Southern T'ang Dynasty AD 937–978.”. Calgary Coin & Antique Gallery – Chinese Cast Coins (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 10. 2022. г. Приступљено 16. 9. 2018.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
