Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја
Ова кутија: прикажи разговор уреди

У почетку, престоница је била покрај Си'ана, а до 8. века п. н. е. краљеви Џоу непрестано су ширили подручје под својом влашћу. Међутим, око 770. п. н. е. краљ Yоу је заменио краљицу с конкубином Баоси, а главни град су напале и опљачкале заједничке снаге краљичиног оца, моћног маркиза од Шена и номадског племена Сјанронг. Племићи из држава Ченг, Лу, Ћин и маркиз од Шена су краљичиног сина Пинга прогласили новим краљем. Унутрашњи нереди присилили су Џоуе да 722. п. н. е. напусте своју домовину у долини Веј и преселе се у своју источну престоницу Луојанг, где се њихова моћ ускоро истопила. Следећа два и по века трајали су ратови током којих је више од стотину јаких држава прогутало двадесетак мањих, а оне су после међу собом установиле хијерархију.

Поред Џоу раздобља стари друштвени поредак почео је пропадати. Током „периода прољећа и јесени” (770. – 476. п. н. е.) водили су се стални ратови између бивших Џоу вазала. Било је то раздобље велике политичке нестабилности која је, опет, служила као позадина великом напретку технологије, писања закона и политичких идеја, те се кинеска култура ширила даље од граница раног Џоу раздобља. Јаче државе радије су запошљавале бирократе него наследно племство бивших времена. Уздигла се нова група државних службеника (ших). Водећа особа међу њима била је Конфучије, који је формулисао законитости новог морала, који ће постати узор све до данашњих времена и пуно даље од граница Кине. До. 5. века п. н. е. долина реке Јангцекјанг и јужна Манџурија постале су део кинеске културне сфере. Уследио је „Период зараћених држава” (480. до 221. п. н. е.), названо по чувеној историјској хроници из тог раздобља. Оно траје и нешто даље од 256. п. н. е., која је година краја Источне династије Џоу. Наиме, последњи краљ Џоуа је престао владати 35 година пре почетка династије Ћин која је окончала Период зараћених држава.

• Списак кинеских владара
• Историја Кине
• Кинески владари
• Кинеска митологија

• Serdarević, Seid, ур. (2002). The Times Povijest svijeta. Zagreb: Hena.com. ISBN 978-953-6510-62-7. 

Династија Источни Џоу на Викимедијиној остави.

• Leon Poon, Povijest dinastije Chou
• Jiang Yike, Feudalne države dinastije Chou