Део серије о хришћанству
Хришћанство
Исус Христос Безгрешно зачеће Крштење Распеће Васкрсење
Свето писмо Основе Стари завет Нови завет Канон Књиге Црква Симбол вере
Теологија Бог Света Тројица Отац Син Свети дух Крштење Причешће Јелоосвећење Спасење Христологија Пнеуматологија Есхатологија Апологетика Филозофија Мисија Католичност
Историја Традиција Богородица Апостоли Јудеохришћани Петар Павле Оци Рано хришћанство Константин Сабор Августин Велики раскол Крсташки ратови Реформација Лутер
Сродне теме Уметност Празници Критицизам Екуменизам Литургија Музика Проповед Симболизам
Деноминације хришћана Западно Адвентисти Анабаптисти Англиканци Баптисти Калвинисти Католици Харизматици Евангелисти Лутеранци Методисти Неохаризматици Протестанти Пентекосталци Источно Православна црква Древноисточне цркве Асирска црква Истока Источне католичке цркве Антитринитаријанци Јеховини сведоци Свеци последњег дана Јединствени пентекосталци
Портал Хришћанство
п р у

Несторијанство је назив за скуп теолошких учења која је заједно са својим истомишљеницима и следбеницима заступао Несторије, свргнути цариградски патријарх (428—431). Његова учења у области христологије и мариологије саборно су осуђивана у више наврата, како за његовог живота тако и касније.^[1]

У области мариологије, Несторије се супротстављао увођењу назива „Богородица“, за Марију, мајку Исусову, и уместо тога је предлагао назив „Христородица“. Тим поводом је наглашавао став о потпуној раздвојености Исусових божанских и човечанских својстава. Због овога су га његови противници оптужили да подразумева две личности у Христу, божанску и човечанску. Његов главни противник био је патријарх Кирил Александријски, који је 431. године, на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу издејствовао да Несторијево учење буде проглашено за јерес. Несторије је тада свргнут са цариградског патријаршијског трона, лишен је свештеничког чина, проглашен јеретиком и убрзо затим прогнан у манастир, где је остао до краја живота.

Несторијево учење у области христологије, по којем у Исусу постоје две личности (грч. πρόσωπον / prosopon), божанска и човечанска, изнова је разматрано и одбачено 451. године на Четвртом васељенском сабору у Халкидону. Тада је усвојен и чувени Халкидонски Орос односно исповедање вере, у којем је изричито назначена јединственост Исусове личности.^[1]

Упркос званичним осудама, Несторијева учења су остварила значајан утицај на поједине теолошке кругове, првенствено у источним областима римско-византијског Оријента, а потом су стекла упориште и међу хришћанским заједницама у суседној Персији. Током времена, несторијанство је преовладало у сирско-персијској Цркви Истока, а несторијанске традиције су задржале свој значај и у савременој Асирској цркви Истока.

Током раног средњег века, сирско-персијска Црква Истока је остварила значајну мисионарску делатности, ширећи хришћанство широм азије, све до удаљених области Индије и Кине. Самим тим, у поменутим областима се ширило и несторијанство. Поглавар несторијанске сирско-персијске цркве носио је наслов „католикос-патријарх“ и столовао је у месопотамском граду Селеукији (Ктесифон), а касније се преселио у оближњи Багдад око 762. године. После монголског освајања 1258. године патријаршијски престо је померен на север Ирака. Почевши од средине 16. века, део несторијанаца се покатоличио, чиме је постављен темељ за стварање такозване Халдејске католичке цркве. Преостали несторијанци, који су задржали своја традиционална учења, реоргаизовали су се у данашњу Асирску цркву Истока, која званично поштује Несторија као светитеља.

• Несторије
• Ефески сабор (трећи васељенски)
• Халкидонски сабор (четврти васељенски)
• Црква Истока