Део серије о хришћанству
Хришћанство
Исус Христос Безгрешно зачеће Крштење Распеће Васкрсење
Свето писмо Основе Стари завет Нови завет Канон Књиге Црква Симбол вере
Теологија Бог Света Тројица Отац Син Свети дух Крштење Причешће Јелоосвећење Спасење Христологија Пнеуматологија Есхатологија Апологетика Филозофија Мисија Католичност
Историја Традиција Богородица Апостоли Јудеохришћани Петар Павле Оци Рано хришћанство Константин Сабор Августин Велики раскол Крсташки ратови Реформација Лутер
Сродне теме Уметност Празници Критицизам Екуменизам Литургија Музика Проповед Симболизам
Деноминације хришћана Западно Адвентисти Анабаптисти Англиканци Баптисти Калвинисти Католици Харизматици Евангелисти Лутеранци Методисти Неохаризматици Протестанти Пентекосталци Источно Православна црква Древноисточне цркве Асирска црква Истока Источне католичке цркве Антитринитаријанци Јеховини сведоци Свеци последњег дана Јединствени пентекосталци
Портал Хришћанство
п р у

Христологија (грч. Χριστολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Исуса Христа, односно Бога Сина.^[1] Појам је настао од грчких речи χριστός (помазаник) и λόγος (учење, наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Христологија се темељи на сведочењу Новог завета о Исусу Христу, односно Богу Сину. Прва христолошка тумачења појавила су се већ у доба раног хришћанства. Почевши од најранијих времена, међу хришћанским теолозима су се појављивала различита мишљења о појединим питањима која се односе на Исуса Христа, што је довело до настанка бројних христолошких расправа и спорова.

Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице Свете тројице за којег Никејски симбол вере (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца („Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“). Ово исповедање вере Првог васељенског сабора, одржаног 325. године у Никеји, које насупрот аријанској јереси, сведочи о једносушности Сина с Оцем, развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље и дејства у ипостаси Сина. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451. године) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А Шести васељенски сабор (Цариград, 680-681. године) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.

Христолошки догмат темељи се на откривеним новозаветним истинама које потврђују уједно божанство и историјску егзистенцију „Човека Христа Исуса“ (1. Тим. 2,5). Та сведочења признају не само историјску стварност земаљске егзистенције и активности „Исуса Назарећанина“ (Дела ап. 2,22) него и идентичност Сина Божијег и Исуса из Назарета, јер „Он је Син Божији“ (Дела ап. 9,20).

Христологија на Викимедијиној остави.