Коптска оријентално-православна црква
Коптска оријентално-православна црква је најстарија оријентално-православна црква, са седиштем у Александрији. Представља највећу цркву у Египту и окупља око 90% египатских хришћана.[1]
Припада породици оријентално-православних цркава, које су постале засебно црквено тело након Халкедонског сабора 451. године, када су заузеле друкчије христолошке позиције у односу на цркве васељенског Православља.[2] Присталице халкедонске доктрине називају Коптску цркву монофизитском, иако сама Коптска црква данас одбацује радикални монофизитизам и званично заступа умереније христолошке ставове.[3] Коптска црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.
Историја
[уреди | уреди извор]Оснивање
[уреди | уреди извор]Према предању, цркву египатских хришћана је основао апостол Марко у Александрији, средином 1. века (око 42. године).[4] Због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога Марка“.
Настанак монаштва
[уреди | уреди извор]
Током 3. и 4. века у оквиру коптске цркве је дошло до настанка хришћанског монаштва. Зачетници или оци монаштва су Свети Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, Свети Пахомије и Ава Амун у Нитријској пустињи. Из Египта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Током историје хришћанства, коптско монаштво је играло велику улогу.
Монофизитски спор
[уреди | уреди извор]Александријски патријарх Диоскор I је подржао монофизитску христолошку позицију на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе (мелкит значи „царев припадник“), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. године покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512—538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541—578), организују аутономно као антихалкидонска групација.
Арапска освајања
[уреди | уреди извор]Временом се Коптска црква коначно отцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. године фаворизовало је ту аутономију.
Коптска уметност
[уреди | уреди извор]Током историје коптска црква је веома развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ "Egypt from “U.S. Department of State/Bureau of Near Eastern Affairs”" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2009). United States Department of State. September 30, 2008.
- ^ Коптска црква називом мелкит (на коптском „царев човек“) означава оне хришћане који су прихватили халкидонски догмат.
- ^ The Christian Coptic Orthodox Church Of Egypt, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Eusebius of Caesarea, the author of Ecclesiastical History in the fourth century, states that st. Mark came to Egypt in the first or third year of the reign of Emperor Claudius, i.e. 41 or 43 A.D. "Two Thousand years of Coptic Christianity" Otto F.A. Meinardus p28.
Види још
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Зизјулас, Јован (2001). „Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних (оријенталних) нехалкидонских цркава” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 135—152. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2019. г. Приступљено 13. 07. 2018.
- Јањић, Драгана (2012). Дохалкидонске цркве. Лепосавић: Институт за српску културу.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Николић, Сања (2013). За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
- Фрадински, Викентије (1959). „Коптска црква (Ка питању њеног сједињења са источноправославном црквом)” (PDF). Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду. 18 (1-2): 47—68. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 06. 2019. г. Приступљено 06. 06. 2019.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Василиј Лурје, Андреј Курајев: Глас савести
- Веронаука: Дохалкидонске цркве
- Коптски Youtube канал на српском
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
