Антички Рим
Овај чланак је део серије о политичком систему Античког Рима
Периоди
Римско краљевство 753—509. пре н. е. Римска република 509—27. пре н. е. Римско царство 27. пре н. е.—476. н. е. Принципат Доминат Западно римско царство Источно римско царство
Римски устав
Устав Краљевства Устав Републике Устав Царства Устав касног Царства Сенат Скупштине Магистрат
Редовни магистрати
Конзул Претор Квестор Промагистрат Едил Трибун Цензор Гувернер
Ванредни магистрати
Диктатор Magister equitum Војни трибун Рекс Тријумвират Децемвири
Титуле и признања
Цар Легат Дукс Официјум Префект Vicarius Вигинтисексвири Ликтор Magister militum Император Princeps senatus Pontifex maximus Август Цезар Тетрарх
Преседан и право
Право Империјум Mos maiorum Колегијалност Auctoritas Грађанско право Cursus honorum Senatus consultum Senatus consultum ultimum
Скупштине
Центуријска Куријска Плебејска Трибутска
п р у

Доминат је модерни назив са аутократски облик владавине који је установљен у Римском царству након кризе 3. века и који је трајао све до пада Западног римског царства.

Назив „доминат“ изведен је од латинске речи доминус (= „господар"), која се првобитно везивала пре свега за однос роба и његовог власника. Тај је назив пејоративно коришћен за неке цареве почев од Јулијеваца-Клаудијеваца, али није био званична титула, а неки су га цареви, нпр. Тиберије, искрено презирали. Под Диоклецијаном, међутим, та је титула постала потпуно уобичајена, па се овај цар сматра и оснивачем домината као система државне управе.

Прва фаза уређења царске власти, позната под именом "принципат", коју је карактерисало формално постојање свих ранијих републиканских уставних институција и обичаја, завршила се с кризом 3. века (235–284). Та је криза окончана Диоклецијановим ступањем на престо. Диоклецијан је улогу и положај римског цара изместио из формалне структуре старих републиканских установа која је постојала током прва три века царства и увео нов систем владавине четворице, тзв. тетрархију. Он је такође одбацио титулу принцепса (принцепс) и усвојио отворено монархијски наступ према државним чиновницима и свим својим поданицима.

Можда је значајније од саме титуле било усвајање божанског статуса цара с пратећим називом „божански“ (дивус). Деификација је првобитно била постхумна почаст коју је преминулом цару додељивао римски сенат, али је касније сам цар почео себи још за живота давати звање „божански“, а често и члановима своје породице.

Историчари касне антике, међутим, негирају да је прелаз са принципата на доминат представљао неки оштри рез у историји Римског царства. Они сматрају да се у ствари радило о постепеној трансформацији у оквиру које Диоклецијанове реформе, премда значајне, представљају само један од елемената у тој прелазној фази.