Архипелашки пашалук
| Архипелашки пашалук Eyālet-i Cezāyir-i Baḥr-i Sefīd | |||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1533.—1864. | |||||||||||||||||
 | |||||||||||||||||
_Kopie.png) Архипелашки пашалук 1609. године | |||||||||||||||||
| Главни град | Гелиболу | ||||||||||||||||
| Регија | Јужна Европа | ||||||||||||||||
| Земља |  Османско царство | ||||||||||||||||
| Догађаји | |||||||||||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||||||||||
| Владавина | |||||||||||||||||
| • Облик | Пашалук | ||||||||||||||||
| Историја | |||||||||||||||||
• Успостављено | 1533. | ||||||||||||||||
• Укинуто | 1864. | ||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
Архипелашки пашалук (осм. тур. ایالت جزایر بحر سفید, Eyālet-i Cezāyir-i Baḥr-i Sefīd, дословно "Пашалук острва Белог мора")[1] је био пашалук Османског царства. Од оснивања до почетка Танзиматске реформе средином 19. века, био је под контролом Капуданпаше, врховног команданта Османске морнарице.
Историја
[уреди | уреди извор]У раном периоду Османског царства, командант османске морнарице (Derya Begi, "Морски бег") такође је био и управник Галипољског санџака, где се налазила главна поморска база османског царства до изградње ЦАрског арсенала под султаном Селимом I (владао 1512–1520). Његова покрајина је обухватала и изоловане казе Галату и Измит.[2][3]
Током 1533-1534, гусарски капетан Хајрудин Барбароса, који је заузео Алжир, признао је власт султана Сулејмана I (владао 1520–1566). Његовој покрајини су припојени санџаци: Коџаели, Смирна, и Чанакале од територије Анатолијског пашалука, и санџаци: Инебахти (Нафпактос), Агрибоц (Евбеја), Карли-ели (Етолија-Акарнанија), Мезистре (Мистра), и Мидиљи (Лезбос) од територије Румелијског пашалука, чиме је формиран Архипелашки пашалук.[2][3] Након Хајрудинове смрти, пашалук је остао под управом Капуданпаше, нове титуле за главног команданта османске морнарице, што је позиција велике моћи и престижа: био је носилац титуле везира са три туга и члан царског Дивана.[2][3] Због тога, титуле управника санџака Архипелашког пашалука нису биле санџакбег већ деријабег.[2] Иако је капуданпаша боравио у Царском арсеналу, Галипоље је остало престоница до 18. века.[2][3][4]
Након Хајрудинове смрти 1546. године, Родоски санџак такође постаје део Архипелашког пашалука, а током 1617-1618 припојени су и санџаци: Хиос, Наксос и Андрос.[2] Алжир је постао дефакто независтан од османске контроле након 1642. године. 1670. године Кипар је припојен пашалуку, а од 1703. био је лични феудални посед великог везира, али је враћен под управу пашалука 1784. Под Кара Мустафа-пашом, санџаци: Мезистре и Карли-ели били су одвојени од пашалука и припојени Морејском пашалуку.[2] Највећи међу Егејским острвима, Крит, иако освојен од стране Млетачке републике у периоду 1645–1669, никада није био подређен Архипелашком пашалуку.[2]
Почетком 19. века, пашалук је смањен и обухватао је санџаке: Бига, Родос, Сакиц, Мидили, Лимнос и Кипар.[2] У склопу са Танзиматским реформама, капуданпаша је изгубио власт над пашалуком 1849. године,[2][4] а пашалук је реорганизован у Архипелашки вилајет након 1867. године.[4] Острво Самос, било је проглашено за аутономну кнежевину почетком 1832. године, а сматрало се санџаком вилајета до 1867. године.[4] Кипар је пао под британском контролом 1878, а остатак вилајета је распуштен након што су источна егејска острва освојили Италијани током Турско-италијанског рата (1911–1912) и Грци у Првом балканском рату (1912–1913).[2][4]
Укључујући Крит, његова површина у 19. веку је била 9829 km² а на том подручју је живело око 700.000 становника.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Бело море" је било Османско Турско име за Средоземно море.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј Beckingham, C.F. (1991). „D̲j̲azāʾir-i Baḥr-i Safīd”. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden and New York: BRILL. стр. 521—522. ISBN 978-90-04-07026-4.
- ^ а б в г Ozbaran, S. (1997). „Ḳapudan Pas̲h̲a”. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume IV: Ira–Kha. Leiden and New York: BRILL. стр. 571—572. ISBN 978-90-04-05745-6.
- ^ а б в г д Birken, Andreas (1976). Die Provinzen des Osmanischen Reiches. Beihefte zum Tübinger Atlas des Vorderen Orients (на језику: German). 13. Reichert. стр. 101—108. ISBN 9783920153568.
- ^ The Popular Encyclopedia; or, Conversations Lexicon. Revised ed. Vol. VI. pp. 698 & 701. Blackie & Son (London), 1862. Приступљено: 10. септембра 2011.
Литература
[уреди | уреди извор]- Birken, Andreas (1976). Die Provinzen des Osmanischen Reiches. Beihefte zum Tübinger Atlas des Vorderen Orients (на језику: German). 13. Reichert. стр. 101—108. ISBN 9783920153568.
| |||||||||||||
| |||||||||||||
| |||||||||||||
| |||||||||||||
.svg){kind=small}
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
