Improvizacija (fr. improvisation, engl. improvisation , ital. improvvisazione, nem. Improvisation )^[1] nastaje kada instrumentalista ili pevač komponuje na licu mesta bez pripreme i bez nota.

Za svirača ili pevača koji improvizuje kažemo da je improvizator (improvizatorka).

Postoje dve vrste improvizacije:

1. Potpuna – to je autentično delo trenutka muzičkog izvođača.^[2]

2. Delimična – kada izvođač improvizuje na osnovu postojećeg melodijskog i harmonskog obrasca.

U istoriji klasične muzike improvizacija je bila veoma cenjena. Mnogi veliki i poznati kompozitori znali su na koncertu da odsviraju-improviziraju (obično je to bilo na klaviru) celi jedan muzički oblik. To je bio njihov pravi "specijalitet" koji je publika željno očekivala. Posebno su im bile omiljene solističke kadence,^[3] koje su stvarali na licu mesta koristeći tematski materijal iz koncerta koji su izvodili.

I danas, kao i ranije, improvizacija je veoma cenjena. Zastupljena je gotovo u svim muzičkim žanrovima. Zasigurno je jedna od glavnih odlika džeza, u kome je našla najveću upotrebu.

Dosta manje se koristi u klasičnoj, zabavnoj i narodnoj muzici.

Improvizacija se smatra velikom umetnošću jer je za nju potrebna izuzetna muzikalnost i veliki smisao i stvaralačka nadarenost sa nepresušnim izvorom večito svežih ideja.

Izvođač u improvizaciju unosi vlastite ideje koje moraju biti uvek nove, jednostavne, logične, prirodne, nadahnute, bogate i najvažnije - jedinstvene i originalne.

Sem pomenutog, muzičar koji improvizuje mora dobro da zna teoriju muzike i muzičke stilove. Ovakvi umetnici su malobrojni i često su vrlo angažovani zahvaljujući upravo svom umeću.

• Mihailo Živanović - poznati srpski muzičar, instrumentalista i improvizator na klarinetu i bariton saksofonu.

1. ↑ Vlastimir Peričić, Višejezični rečnik muzičkih termina
2. ↑ Radivoj Lazić - Vlastimir Peričić, Osnovi teorije muzike
3. ↑ Radivoj Lazić, Škola za klarinet: Učim klarinet I.