Lanciarii (од латинског: lancea = „копље с ременом“) су били припадници разних легија, који су скупа чинили неку врсту специјалних снага у оквиру неке легије. Настанак им пада вероватно у време владавине цара Севера. Временом су стекли репутацију, а након што су преторијанци коначно распуштени 312. ушли су у састав цареве личне гарде. Заузимали су почасна места у Константиновом comitatus’у (пратњи).^[1]

А. Х. М. Џонс сугерише да су lanciarii под Диоклецијаном вероватно били распоређени по пограничним секторима и да нису били чланови comitatus’а.^[2] Ван Берхем чак тврди да их је било свега неколицина,^[3] упркос чињеници да се у Нотицији спомињу читаве легије.^[4]

За разлику од просечног римског легионара који је носио сулицу (лат. pilum), lanciarii су били наоружани лаким копљем (лат. lancea).^[5]

• D. van Berchem, L' armée de Dioclétien et la réforme constantienne, Paris 1952.
• The Cambridge History of Greek and Roman Warfare, ii, Rome from the late Republic to the late Empire, ed. P. A. G. Sabin, H. van Wees, M. Whitby, Cambridge 2007.
• P. Southern, K. R. Dixon, The late Roman army, London 1996.
• A. H. M. Jones, The Later Roman Empire, 284-602. A Social, Economic, and Administrative Survey, 3 vols., Oxford 1964.
• E. Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire. From the First Century A.D. to the Third, Baltymore 1976.

• H. M. D. Parker, „The legions of Diocletian and Constantine“, Journal of Roman Studies 23 (1933), p. 186.
• W. Seston, „Du comitatus de Dioclétien aux comitatenses de Constantin“, Historia. Zeitschrift für Alte Geschichte 4 (1955), pp. 284–296.
• Ross Cowan, 'Lanciarii: Elite Legionary Light Troops?', Ancient Warfare 2.1 (2008), 18-23.^{[мртва веза]}