Забрањени град
| Забрањени град | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Царске палате Минг и Ћинг династија у Пекингу и Шенјангу |
| Место | Кина |
| Координате | 39° 54′ 57″ С; 116° 23′ 27″ И / 39.9158° С; 116.3908° И |
| Површина | 72 ha (7.800.000 sq ft) |
| Укључује |
|
| Критеријум | културна[1]: I, II, III, IV |
| Референца | 439 |
| Упис | 1987. (11. седница) |
| Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/439 |
Забрањени град (кин: 紫禁城) се налази у самом центру старог дела Пекинга. Некада је био царска палата кинеских династија Минг (1368—1644) и Ћинг (1644—1911), а данас је музеј, који се простире на више од 720.000 m² и састоји се од 800 зграда и има 9.999 просторија. Забрањени град, који се налази северно од трга Тјенанмен и до кога jе долази проласком кроз истоимену капију, УНЕСКО је уврстио на листу светске културне баштине 1987. године. Изградња Забрањеног града започета је 1406. године. Било је потребно 14 година и око 200.000 радника да би се комплекс завршио. Забрањени град, који је, током пет векова био седиште 24 владара — 14 из династије Минг и 10 из династије Ћинг, престао је да буде политички центар Кине 1912. године, када је последњи кинески цар Пу Ји абдицирао. Он је окружен бројним раскошним царским вртовима и храмовима, укључујући парк Џонгшан од 22 ha (54-acre), жртвени храм царских предака, Бејхај парк од 69 ha (171-acre) и парк Ђингшан од 23 ha (57-acre).[2]
Забрањени град је изграђен од 1406. до 1420. године и био је бивша кинеска царска палата и зимска резиденција цара Кине од династије Минг (од цара Јонгли) до краја династије Ћинг, између 1420. и 1924. године. Град је служио као дом кинеских царева и њихових домаћинстава и био је церемонијални и политички центар кинеске владе више од 500 година. Од 1925. године, Забрањени град је под надзором Музеја палате, чија је обимна збирка уметничких дела и артефаката изграђена на основу царских колекција династија Минг и Ћинг. Забрањени град је 1987. године проглашен за локалитет светске баштине.[3]
Комплекс се састоји од 980 зграда,[4] који обухватају 8.886 соба и покривају 720.000 квадратних метара (0,0720000 хектара)/178 акра.[5][6] Палата представља пример раскоши резиденција кинеског цара и традиционалне кинеске дворске архитектуре[3] и утицао је на културни и архитектонски развој у источној Азији и другде. Уврштен је на Унескову листу као највећа збирка очуваних древних дрвених конструкција на свету. Од 2012. године, Забрањени град је у просеку посетило 14 милиона посетилаца годишње, а примио је више од 19 милиона посетилаца у 2019. години.[7] У 2018, тржишна вредност Забрањеног града процењена је на 70 милијарди УСД, што га чини и највреднијом палатом на свету и највреднијим комадом некретнине било где у свету.[8]
Неки извори је описују као највећу палату на свету која још увек постоји,[9][10][11] али друге кинеске царске резиденције далеко је премашују по величини, наиме 6,1 km2 (610 ha) Џунгнанхај који се налази западно од Забрањеног града, Летња палата од 2,9 km2 (290 ha) у округу Хајдјен, Пекинг, и планинско одмаралиште Ченгде површине 5,6 km2 (560 ha) у Ченгдеу, провинција Хебеј.
Забрањени град у Пекингу једна је од највећих и најочуванијих древних дрвених грађевина на свету. Наведен је као прва група националних кључних културних реликвија 1961. године.[12]
Историја
[уреди | уреди извор]
_b_445.jpg)
Када је Хунг-вуов син Џу Ди постао цар Јонгли, он је преселио престоницу из Нанкинга у Пекинг, и изградња је почела 1406. године на оном што ће постати Забрањени град.[13]
Изградња је трајала 14 година и захтевала је више од милион радника.[14] Коришћени материјали укључују целе трупце драгоценог дрвета Phoebe zhennan () доступног у џунглама југозападне Кине, и велике блокове мермера из каменолома у близини Пекинга.[15] Подови великих хала били су поплочани „златним циглама“ (), специјално печеним циглама за поплочавање из Суџоуа.[14]
Од 1420. до 1644. године, Забрањени град је био седиште династије Минг. У априлу 1644. заузеле су га побуњеничке снаге предвођене Лијем Циченгом, који се прогласио за цара из династије Шуен.[16] Он је убрзо препобегао пред комбинованом војском бившег генерала Минга Ву Сангуија и манџурских снага, при чему је запалио делове Забрањеног града.[17]
До октобра, Манџурци су постигли превласт у северној Кини, а у Забрањеном граду је одржана церемонија проглашења младог цара Шуенџи за владара целе Кине под династијом Ћинг.[18] Владари Ћинга су променили имена на неким од главних грађевина, да би нагласили „хармонију“ уместо „превласти“,[19] они су плочице са именима учинили двојезичним (кинески и манџурски)[20] и увели су шаманистичке елементе у палату.[21]
Године 1860, током Другог опијумског рата, англо-француске снаге су преузеле контролу над Забрањеним градом и окупирале га до краја рата.[22] Године 1900. царица удовица Циси је побегла из Забрањеног града током Боксерске побуне, остављајући га да га окупирају снаге уговорних сила до следеће године.[22]
Након што је био дом 24 цара – 14 из династије Минг и 10 из династије Кинг – Забрањени град је престао да буде политички центар Кине 1912. абдикацијом Пу Јија, последњег цара Кине. Према споразуму са новом владом Републике Кине, Пу Ји је остао у Унутрашњем двору, док је Спољни суд био предат у јавну употребу,[23] све док није исељен након државног удара 1924. године.[24] Музеј палате је тада основан у Забрањеном граду 1925. године.[25] Године 1933, јапанска инвазија на Кину је приморала евакуацију националног блага из Забрањеног града.[26] Део колекције је враћен на крају Другог светског рата,[27] али је други део евакуисан на Тајван 1948. по наређењу Чанг Кај Шека, чији је Куоминтанг губио Кинески грађански рат. Ова релативно мала, али квалитетна збирка чувана је у складишту до 1965. године, када је поново постала јавна, као језгро Музеја Националне палате у Тајпеју.[28]
Након успостављања Народне Републике Кине 1949. године, Забрањеном граду је причињена извесна штета, јер је земља била захваћена револуционарним жаром.[29] Током Културне револуције, међутим, даље уништавање је спречено када је премијер Џоу Енлај послао војни батаљон да чува град.[30]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ 故宫2017年接待观众逾1699万人次 创历史新纪录 (на језику: кинески). 31. 12. 2017. Приступљено 24. 3. 2018.
- ^ „Symbolism in the Forbidden City: The Magnificent Design, Distinct Colors, and Lucky Numbers of China's Imperial Palace”. Association for Asian Studies (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-18.
- ^ а б „UNESCO World Heritage List: Imperial Palaces of the Ming and Qing Dynasties in Beijing and Shenyang”. UNESCO. Приступљено 2007-05-04.
- ^ 故宫到底有多少间房 [How many rooms in the Forbidden City] (на језику: кинески). Singtao Net. 2006-09-27. Архивирано из оригинала 18. 7. 2007. г. Приступљено 2007-07-05.
- ^ Lu, Yongxiang (2014). A History of Chinese Science and Technology, Volume 3. New York: Springer. ISBN 978-3-662-44163-3.
- ^ „Advisory Body Evaluation (1987)” (PDF). UNESCO. Приступљено 2016-02-25.
- ^ „1900万！故宫年客流量创新高-新华网”. www.xinhuanet.com. Приступљено 2020-01-21.
- ^ „How much the world's most valuable palaces are worth”. MSN.com. „Forbidden City, China – $69.66 billion+ (£54bn+). The crown jewel of Beijing, the Forbidden City was the residence of the Chinese emperors and the locus of government from 1420 to 1912. Now a museum, the complex was declared a UNESCO World Heritage Site in 1987.”
- ^ Bhutoria, Sundeep (2019). China Diary. ISBN 9781529045284.
- ^ Bushell, Stephen (2012). Chinese Art. стр. 41. ISBN 9781780429243.
- ^ Bandarin, Francesco; van Oers, Ron (2012). The Historic Urban Landscape: Managing Heritage in an Urban Century. стр. 17. ISBN 9781119968092.
- ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Imperial Palaces of the Ming and Qing Dynasties in Beijing and Shenyang”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-01.
- ^ p. 18, Yu, Zhuoyun (1984). Palaces of the Forbidden City. New York: Viking. ISBN 0-670-53721-7.
- ^ а б p. 15, Yang, Xiagui (2003). The Invisible Palace. Li, Shaobai (photography); Chen, Huang (translation). Beijing: Foreign Language Press. ISBN 7-119-03432-4.
- ^ China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "I. Building the Forbidden City" (Documentary). China: CCTV.
- ^ p. 69, Yang (2003)
- ^ p. 3734, Wu, Han (1980). 朝鲜李朝实录中的中国史料 (Chinese historical material in the Annals of the Joseon Yi dynasty). Beijing: Zhonghua Book Company. CN / D829.312.
- ^ Guo, Muoruo (1944-03-20). „甲申三百年祭 (Commemorating 300th anniversary of the Jia-Sheng Year)”. New China Daily (на језику: кинески).
- ^ China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "II. Ridgeline of a Prosperous Age" (Documentary). China: CCTV.
- ^ „故宫外朝宫殿为何无满文？ (Why is there no Manchu on the halls of the Outer Court?)”. People Net (на језику: кинески). 2006-06-16. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-12.
- ^ Zhou Suqin. „坤宁宫 (Palace of Earthly Tranquility)” (на језику: кинески). The Palace Museum. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 2007-07-12.
- ^ а б China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "XI. Flight of the National Treasures" (Documentary). China: CCTV.
- ^ p. 137, Yang (2003)
- ^ Yan, Chongnian (2004). „国民—战犯—公民 (National – War criminal – Citizen)”. 正说清朝十二帝 (True Stories of the Twelve Qing Emperors)
(на језику: кинески). Beijing: Zhonghua Book Company. ISBN 7-101-04445-X.
- ^ Cao Kun (2005-10-06). „故宫X档案: 开院门票 掏五毛钱可劲逛 (Forbidden City X-Files: Opening admission 50 cents)”. Beijing Legal Evening (на језику: кинески). People Net. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-25.
- ^ See map of the evacuation routes at: „National Palace Museum – Tradition & Continuity”. National Palace Museum. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 2007-05-01.
- ^ „National Palace Museum – Tradition & Continuity”. National Palace Museum. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 2007-05-01.
- ^ „三大院长南京说文物 (Three museum directors talk artefacts in Nanjing)”. Jiangnan Times (на језику: кинески). People Net. 2003-10-19. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-05.
- ^ Chen, Jie (2006-02-04). „故宫曾有多种可怕改造方案 (Several horrifying reconstruction proposals had been made for the Forbidden City)”. Yangcheng Evening News (на језику: кинески). Eastday. Архивирано из оригинала 27. 5. 2019. г. Приступљено 2007-05-01.
- ^ Xie, Yinming; Qu, Wanlin (2006-11-07). „"文化大革命"中谁保护了故宫 (Who protected the Forbidden City in the Cultural Revolution?)”. CPC Documents (на језику: кинески). People Net. Архивирано из оригинала 2. 4. 2019. г. Приступљено 2007-07-25.
Литература
[уреди | уреди извор]- Aisin-Gioro, Puyi (1964). From Emperor to citizen : the autobiography of Aisin-Gioro Pu Yi. Beijing: Foreign Language Press. ISBN 0-19-282099-0.
- Huang, Ray (1981). 1587, A Year of No Significance: The Ming Dynasty in Decline. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-02518-1.
- Yang, Xiagui (2003). The Invisible Palace. Li, Shaobai (photography); Chen, Huang (translation). Beijing: Foreign Language Press. ISBN 7-119-03432-4.
- Yu, Zhuoyun (1984). Palaces of the Forbidden City. New York: Viking. ISBN 0-670-53721-7.
- Barmé, Geremie R (2008). The Forbidden City. Harvard University Press. 251 pages. ISBN 978-0-674-02779-4.
- Cotterell, Arthur (2007). The Imperial Capitals of China – An Inside View of the Celestial Empire. London: Pimlico. 304 pages. ISBN 978-1-84595-009-5.
- Ho; Bronson (2004). Splendors of China's Forbidden City. London: Merrell Publishers. ISBN 1-85894-258-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Званична страница Музеја палате
- Мапа Забрањеног града
- Виртуална тура на страници Светске баштине
- Забрањени град
- Сателитски снимак Забрањеног града
- Панорамска мапа Забрањеног града
- Кинески музеји
- UNESCO World Heritage Centre – panographies (360 degree imaging)
- Nova: Secrets of the Forbidden City
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
