Штитоноша (енгл. squire, фр. écuyer, нем. Knappe) је историјски термин који означава други степен у војничком образовању младог племића на путу до звања витеза, најчешће од четрнаесте до двадесет и прве године. Овај степен образовања у западној и средњој Европи у доба развијеног феудализма (11-15. век) био је еквивалентан звању калфе код младића који су учили занат код мајстора у градовима, док је нижи степен пажа одговарао звању шегрта.^[а] У Великој Британији, ово звање се још и данас^[б] користи, као титула нижег земљопоседничког племства (испод барона и витезова).

Као посебан, феудални војни сталеж (лат. milites - војници) у западној Европи, витештво се јавило још у раном феудализму, у Франачкој држави, а свој пуни развој достигло је у 11-13. веку. У витешки сталеж пријем је обављан по посебним правилима, након завршеног војничког образовања код неког старијег племића или витеза, након што је кандидат провео одређени број година у служби (обично 7 година као паж и још 7 као штитоноша). Врло ретко је је витез могао постати и истакнути ратник који није био племићког порекла.^[1]

Већ од седме године синови племића и витезова примани су у дворску службу или код неког витеза као пажеви. У замену за своју службу, добијали су стан и храну и стицали војничко и дворско образовање. Са 14 година постајали су оружоноше или штитоноше, а са 21 предлагани су за проглашавање витезовима.^[1]

• Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 10), Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр.517