Фридрих фон Шмит
Фридрих фон Шмит | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 22. октобар 1825. |
| Место рођења | Фрикенхофен, Виртемберг, Немачко царство |
| Датум смрти | 23. јануар 1891. (65 год.) |
| Место смрти | Беч, Аустроугарска |
| Занимање | Архитекта |
| Значајни радови | Градска већница у Бечу Реновација Катедрале Светог Стефана у Бечу |
Фридрих фон Шмит (нем. Friedrich von Schmidt; Фрикенхофен, 22. октобар 1825 — Беч, 23. јануар 1891) био је архитекта који је пројектовао зграду Градске већнице у Бечу.
Живот и дело
[уреди | уреди извор]Фон Шмит је рођен у Фрикенхофену, Гшвенд, Виртемберг. Након школовања у средњој техничкој школи у Штутгарту, 1845. постаје један од цеховских радника запослених на изградњи Келнске катедрале, на којој је радио петнаест година. Већину радних цртежа за куле израдили су Шмит и Винценц Стац. Године 1848. стекао је чин мајстора и 1856. положио државни испит за архитекту. Након што је постао католик 1858. године, отишао је у Милано да ради као професор архитектуре и да ради рестаурацију катедрале Сант'Амброђо.[1] Због хаоса изазваног ратом из 1859. године, отишао је у Беч, где је био професор на академији и црквени архитекта од 1862. године; 1865. добио је звање главног архитекте, а 1888. уздигнут је у племићки статус од стране цара Франца Јозефа.[2]
У стилу готике подигао је у Бечу Цркву Светог Лазара и Цркву Светог Отмара (нем. Sankt Othmar unter den Weißgerbern, у дословном преводу: „Свети Отмар међу белим кожарима“) у 3. бечком округу (Ландштрасе). Подигао је и школу, Академску Гимназију, са готичком фасадом и спомен зграду подигнуту на месту пожара уништеног амфитеатра. Последња поменута грађевина била је у венецијанској готици. У овом стилу је пројектовао велики број мањих црквених и световних зграда по Аустрији и Немачкој. Његов последњи рад била је рестаурација катедрале у Печују у Мађарској. Своју главну славу, међутим, стекао је рестаурацијом катедрале Светог Стефана у Бечу (1872).[3]
Такође је пројектовао Градску већницу Бечу, са истуреним средњим делом који има централну кулу која се слободно уздиже на висину од око 100 метара, уз четири ниже куле. Велики двор и шест мањих ограђени су пространом зградом, чија се крила завршавају павиљонима. Градећи парохијску цркву у Фунфхаусу, чак се усудио да постави фасаду са две куле испред осмоугаоне централне структуре са високом куполом и круном од капела. Његов мото је био „уједињење немачке силе са италијанском слободом”. Он је изменио тенденцију ка висини у немачкој грађевинској традицији помоћу, и то хоризонталних елемената и бројних модификација старог стила у нади да ће постићи пријатнији општи ефекат. Пројектовао је и Катедралу у Вадуцу и катедралу Светог Јосифа у Букурешту. Од 1870. до 1882. радио је као главни архитекта на неороманичкој катедрали Светог Петра и Павла у Ђакову.
Био је учитељ и модел многим млађим архитектама, укључујући Фридриха Грунангера, Фригиса Шулека, Имреа Штајндла и Карла Трола. Његова бронзана статуа постављена је испред градске куће у Бечу. Његов син Хајнрих био је надзорник зграде катедрале у Франкфурту, а потом професор средњовековне архитектуре у Минхену.
Фридрих фон Шмит је умро у Бечу 1891. године. Сахрањен је у Средишњем бечком гробљу (Група 14 A, Број 54).[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Krause, W. (1994). Friedrich Frh. von Schmidt, Architekt. In: Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (ÖBL). Band 10. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. стр. 262. ISBN 3-7001-2186-5.
- ^ 7. Die Mitarbeiter_innen der Akademie der bildenden Künste Wien zwischen März 1938 und Mai 1945: Angehörige des Lehrkörpers und des Verwaltungspersonals, Böhlau Verlag, 2015-08-02, стр. 85—92, Приступљено 2022-12-31
- ^ а б „14A Schmidt Zentralfriedhof”. www.viennatouristguide.at. Приступљено 2022-12-31.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Max Fleischer: Das neue Wiener Rathhaus, entworfen und ausgeführt von dem Architekten Friedrich Schmidt. Bambach und Grebner, Wien 1884.
- Peter Haiko: Friedrich von Schmidt (1825–1891). Ein gotischer Rationalist. 12. September bis 27. Oktober 1991, Rathaus, Volkshalle. Sonderausstellung/Historisches Museum der Stadt Wien, Band 148, ZDB-ID 881004-7. Eigenverlag der Museen der Stadt Wien, Wien . 1991. ISBN 3-85202-102-2..
- Bruno Meusburger (Hrsg.): Friedrich von Schmidt und seine Wiener Wahrzeichen. Begleitheft zur Sonderschau in der römisch-katholischen Pfarrkirche Fünfhaus – Maria vom Siege in Wien, 29. Mai bis 18. September 2011, zum Anlass seines 120. Todestages am 23. Jänner 2011. S. n., s. l. 2011.
- Erwin Neumann: Friedrich von Schmidt. Ein Beitrag zu seiner Monographie und zur Kunstgeschichte des 19. Jahrhunderts. Dissertation. Universität Wien, Wien 1952.
- Ulrike Planner-Steiner: Friedrich von Schmidt. Die Wiener Ringstraße/Die Bauten und ihre Architekten, Band 8/2, ZDB-ID 560642-1. Steiner, Wiesbaden . 1978. ISBN 3-515-02483-2..
- Ursula Prokop: Schmidt, Friedrich Wilhelm Freiherr von. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 23, Duncker & Humblot, Berlin . 2007. ISBN 978-3-428-11204-3. стр. 186 f.
- Walter Troxler: Friedrich von Schmidt. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL). Band 9, Bautz, Herzberg . 1995. ISBN 3-88309-058-1. стр. 447–451.
- Michael Werling: Architekturlehrer der FH Köln. Teil I: Die Ehemaligen. Hrsg. anlässlich des 35-jährigen Jubiläums des Fachbereichs bzw. der Fakultät für Architektur der FH Köln, Köln 2006, S. 175 ff.
- Constantin von Wurzbach: Schmidt, Friedrich. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 30. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1875, S. 244–249.
- Alexandra Zingler: Die Sakralbauten Friedrich von Schmidts in den preußischen Provinzen Rheinland und Westfalen. Diss., Universität Köln, 2011.
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Friedrich von Schmidt”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.- Gilman, D. C.; Thurston, H. T.; Colby, F. M., ур. (1905). „Schmidt, Friedrich”. New International Encyclopedia (I изд.). New York: Dodd, Mead.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
