Теодорих Велики
| Теодорих Велики | |
|---|---|
.png) Теодорих приказана на медаљону, препознатиљиви су германски бркови и коса | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. мај 454. |
| Место рођења | Равена, |
| Датум смрти | 30. август 526. (72 год.) |
| Место смрти | Равена, Остроготско краљевство |
| Религија | Аријанство |
| Породица | |
| Супружник | Удофледа |
| Потомство | Амаласунта, Theodegotho, Ostrogotho |
| Родитељи | Теодемир Ерелува |
| Династија | Амали династија |
| краљ Острогота | |
| Период | 474 — 30. август 526. (од 493. као краљ остроготске Италије) |
| Претходник | Теодемир |
| Наследник | Аталарик |
Теодорих Велики (рођен 454. године, умро 30. августа 526. године) је био краљ Острогота (488–526),[1] регент Визигота (511–526) и владар Италије. Рођен је годину дана након што су се Остроготи ослободили хунске власти. Био је син краља Теодемира.
У Константинопољу учи технике владања и ратовања
[уреди | уреди извор]У складу са обичајима тог доба након склапања мира између византијског цара Лава I и његовог оца Теодемира, још као млади дечак отишао је у Константинопољ као талац, тј. гарант мира између Острогота и Византије. Живот на двору у Константинопољу омогућио му је да много научи о војној тактици и начину владања великим царством. То му је касније одлично послужило кад је постао владар једног дела Римског царства са романизованом мешавином народа. Византијски цареви Лав I и Зенон су га ценили. Вратио се међу Остроготе кад је имао 20 година.
Теодорих руши Одоакара
[уреди | уреди извор]У то време Остроготи су се населили на византијским деловима Римског царства и били су тешко контролисани савезници Византије. Он покорава и уједињује готска племена на европском делу Источног римског царства. Цар Зенон га именује конзулом 484. године бојећи се да ће се од савезника претворити у непријатеља. Краљ је постао 488. године. Цар Зенон га је послао као свог мандатара у Италију да преузме власт од Одоакара, који је 476. године срушио Западно римско царство. Године 488. Теодорих је са својом армијом стигао у Италију, чиме су панонско подручје и Дунав остали без господара. Побеђује у бикама код Исонза (489), Милана (489) и Аде (490).[2] Године 493. заузима Равену и лично убија Одоакра.
Просвећени варварин
[уреди | уреди извор]Слично као и Одоакар, Теодорих је био вицекраљ, али за разлику од Одоакара он је поштовао договоре, а и римским грађанима је допуштао да се држе римских закона, док су се Готи држали својих обичаја. Теодорих је био први успешно истренирани вођа једног од варварских народа, који је асимилиран и цивилизиран, до те мере да је постао користан.
Краљ Визигота и Острогота
[уреди | уреди извор]Теодорих Велики је био и савезник Франака женидбом са Хлодовеховом сестром. Међутим, због Хлодовехове жеље да влада Готима довеле су до бројних чарки и битки између 506. и 523.
Пошто је био регент малолетног визиготског краља, његовог унука Амалариха, Теодорих Велики је био у ствари и краљ Визигота. Теодорих ће да створи остроготску државу у Италији коју ће проширити по целој Далмацији у римским границама, све до Колубаре и читав Срем са Сингидунумом (Београдом).
Теодорих је такође заустављао Вандале.
Пропаст Остроготског краљевства
[уреди | уреди извор]После смрти у Равени 526. године, наследио га је унук Аталарик, који је био малолетан, па му је мајка Амаласвинта била регенткиња до 534. Међутим, након Аталарикове смрти почеле су борбе око власти које су привукле пажњу амбициозног источноримског (византијског) цара Јустинијан I. Ипак, Остроготи су пружили жилав отпор од 535. до 553. године тако да је Готски рат окончан победом Византинаца под командом војсковође и евнуха Нарзеса.
Јунак германског епа о Нибелунзима
[уреди | уреди извор]Нибелунзи су рад анонимног песника настао око 1200. године. По овом спеву Рихард Вагнер је компоновао чувени Прстен Нибелунга од 4 опере. Називан је „Германска Илијада“. Сматра се да је један од главних јунака Прстена Нибелунга Дитрих из Берна (Dietrich von Bern) заснован на Теодориховој личности. У епу Дитрих је приказан као архетип праведног владара. Са историјским Теодорихом повезује га Берн тј. Верона (на средњонемачком Берн је назив за Верону), једна од резиденција славног остроготског владара.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Frassetto 2003, стр. 335.
- ^ Johnson 1988, стр. 74, 95.
Литература
[уреди | уреди извор]- Gračanin, Hrvoje (2006). „Goti i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 6: 83—126.
- Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови Сад: Матица српска.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Várady, László (1969). Das Letzte Jahrhundert Pannoniens (376–476). Amsterdam: Verlag Adolf M. Hakkert.
- Wozniak, Frank E. „East Rome, Ravenna and Western Illyricum: 454-536 A.D.”. Historia: Zeitschrift für Alte.
- Arnold, Jonathan J. (2014). Theoderic and the Roman Imperial Restoration. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05440-0.
- Boethius (2000). The Consolation of Philosophy. Превод: P. G. Walsh. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-283883-0.
- Brown, Peter (1989). The World of Late Antiquity: AD 150–750. New York and London: W.W. Norton and Co. ISBN 978-0-39395-803-4.
- Brown, Thomas S. (2007). „The Role of Arianism in Ostrogothic Italy: The Evidence from Ravenna”. Ур.: J. B. Barnish; Sam J. Barnish; Federico Marazzi. The Ostrogoths from the Migration Period to the Sixth Century: An Ethnographic Perspective. Woodridge; Suffolk; Rochester, NY: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-074-0.
- Burns, Thomas (1991). A History of the Ostrogoths. Bloomington; Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 978-0-25320-600-8.
- Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409–711. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-47075-461-0.
- Dailey, E. T. (2015). Queens, Consorts, Concubines: Gregory of Tours and Women of the Merovingian Elite. Leiden; Boston: Brill. ISBN 978-9-00429-089-1.
- Delbrück, Hans (1990). The Barbarian Invasions. History of the Art of War. II. Lincoln and London: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-80329-200-0.
- Elton, Hugh (2018). The Roman Empire in Late Antiquity: A Political and Military History. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-10845-631-9.
- Fletcher, Richard (1997). The Barbarian Conversion: From Paganism to Christianity. New York: Henry Holt. ISBN 0-8050-2763-7.
- Frassetto, Michael (2003). Encyclopedia of Barbarian Europe: Society in Transformation. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-263-9.
- Fried, Johannes (2015). The Middle Ages. Cambridge and London: The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-67405-562-9.
- Geary, Patrick J. (1999). „Barbarians and Ethnicity”. Ур.: G.W. Bowersock; Peter Brown; Oleg Grabar. Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. Cambridge, MA: The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-67451-173-6.
- Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52143-543-7.
- Haymes, Edward R.; Samples, Susan T. (1996). Heroic legends of the North: an introduction to the Nibelung and Dietrich cycles. New York: Garland. ISBN 0815300336.
- Heather, Peter (2013). The Restoration of Rome: Barbarian Popes & Imperial Pretenders. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-936851-8.
- Heinzle, Joachim (1999). Einführung in die mittelhochdeutsche Dietrichepik. Berlin, New York: De Gruyter. ISBN 3-11-015094-8.
- Heydemann, Gerda (2016). „The Ostrogothic Kingdom: Ideologies and Transitions”. Ур.: Jonathan J. Arnold; M. Shane Bjornlie; Kristina Sessa. A Companion to Ostrogothic Italy. Leiden and Boston: Brill. ISBN 978-9004-31376-7.
- James, Edward (2014). Europe's Barbarians, AD 200–600. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-58277-296-0.
- Johnson, Mark J. (1988). „Toward a History of Theoderic's Building Program”. Dumbarton Oaks Papers. 42: 73—96. JSTOR 1291590. doi:10.2307/1291590.
- Koenigsberger, H.G (1987). Medieval Europe, 400–1500. Essex: Longman. ISBN 0-582-49403-6.
- Langer, William L. (1968). „Italy, 489–554”. An Encyclopedia of World History. George G. Harrap and Co.
- Lienert, Elisabeth, ур. (2008). Dietrich-Testimonien des 6. bis 16. Jahrhunderts. Texte und Studien zur mittelhochdeutschen Heldenepik (на језику: немачки). 4. Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3484645042.
- Mango, Cyril (2002). „Introduction”. Ур.: Cyril Mango. The Oxford History of Byzantium. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19814-098-6.
- Näsman, Ulf (2008). „Från Attila till Karl den Store”. Ур.: M. Olausson. Hem till Jarlabanke: Jord, makt och evigt liv i östra Mälardalen under järnåder och medeltid [Home to Jarlabanke: Land, power and eternal life in eastern Mälardalen during the Iron Age and the Middle Ages] (на језику: Swedish). Lund: Historiska media. ISBN 978-91-85507-94-8.
- O'Donnell, James (1995). „Cassiodorus”. Georgetown University online text. Berkeley, CA: University of California Press. Приступљено 16. 7. 2017.
- Owen, Francis (1990). The Germanic People: Their Origin, Expansion & Culture. New York: Dorset Press. ISBN 978-0-88029-579-6.
- Ring, Trudy; Salkin, Robert M.; La Boda, Sharon (1996). International Dictionary of Historic Places: Southern Europe. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-02-2.
- Rosenwein, Barbara H. (2009). A Short History of the Middle Ages. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-1-44260-104-8.
- Silber, Manfred (1970). The Gallic Royalty of the Merovingians in Its Relationship to the Orbis Terrarum Romanum During the 5th and the 6th Centuries A.D. Zürich: Peter Lang.
- Steffens, Franz (1903). Lateinische Paläographie: Hundert Tafeln in Lichtdruck, mit gegenüberstehender Transscription, nebst Erläuterungen und einer systematischen Darstellung der Entwicklung der lateinischen Schrift. Freiburg: Universitäts-Buchhandlung.
- Stenroth, Ingmar (2015). Goternas Historia (на језику: шведски). Göteborg: Citytidningen CT. ISBN 978-91-974194-8-2.
- Vasiliev, A. A. (1950). Justin the First. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 310492065.
- Wolfram, Herwig (1988). History of the Goths. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-05259-5.
- Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and its Germanic Peoples. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-08511-6.
- Andreas Goltz, Barbar - König - Tyrann. Das Bild Theoderichs des Großen in der Überlieferung des 5. bis 9. Jahrhunderts (Berlin: de Gruyter 2008) (Millenium-Studien zu Kultur und Geschichte des ersten Jahrtausends n. Chr., 12).
- Heather, Peter (септембар 1995). „Theoderic, king of the Goths”. Early Medieval Europe. Wiley. 4 (2): 145—173. doi:10.1111/j.1468-0254.1995.tb00065.x.
- Peter Heather, The Goths (Oxford, Blackwell, 1996).
- John Moorhead, Theoderic in Italy (Oxford: Oxford University Press, 1992).
- Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Theodoric”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press.
- Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Dietrich of Bern”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 8 (11 изд.). Cambridge University Press.
Kampers, Franz (1912). „Theodoric the Great”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 14. New York: Robert Appleton Company.- Theodoric the Great at MiddleAges.net
- Theodoric the Goth, 1897, by Thomas Hodgkin, from Project Gutenberg
- Medieval Lands Project on Theodoric the Great, King of Italy
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
