староруски
Регион	Источна Европа (Кијевска Русија, Велика московска кнежевина, Велика кнежевина Литванија, Галиција-Волинија, Новгородска република)
Ера	7—14. век; после ере су се развили источнословенски језици
Језичка породица	индоевропски балтословенски словенски источнословенски староруски
Језички кодови
ISO 639-3	orv
Списак лингивста	orv
Глотолог	oldr1238[1]
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Староруски језик (рус. Древнерусский язык, укр. Давньоруська мова, блр. Старажытнаруская мова) је древни источнословенски језик, који су почевши од раног средњег века, па све до 14. или 15. века, користили средњовековни Источни Словени у старој Кијевској Русији, а потом и у кнежевинама које су се развиле након њеног распада.^[2]

Пошто је тај језик од стране његових древних говорника био називан управо руским (рѹсьскыи), међу славистима се већ током 19. века усталио стручни назив: староруски језик. Тај термин је званично прихваћен и од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO), која је формулисала и одговарајући (енглески) назив (енгл. Old Russian language).^[3]

Насупрот поменутим терминима, у појединим круговима се током 20. века појавила склоност ка избегавању руске одреднице у називу језика, што је довело до стварања нових, потпуно вештачких појмова, као што су: "стари источнословенски" језик (староисточнословенски) или "општи источнословенски" језик (општеисточнословенски). Таква терминологија се практикује првенствено у срединама са јаком антируском традицијом.^[4]

• Биљине
• Слово о Игоровом походу — најистакнутији књижевни рад на овом језику
• Руска правда — законски документ једанаестог века који је издао Јарослав Мудри

• Словенски језици
• Источни Словени
• Белоруски језик
• Руски језик
• Русински језик
• Украјински језик

• Маројевић, Радмило (1983). „Антропонимске категорије у староруском језику (прилог питању реконструкције прасловенског антропонимског система)”. Ономатолошки прилози. 4: 137—177. 
• Маројевић, Радмило (1985). „Прилози творбено-семантичкој реконструкцији староруских топонима”. Ономатолошки прилози. 6: 21—58. 
• Маројевић, Радмило (1985). „Деривациона историја и хронологија фонолошких промена (промене у консонантском систему староруског језика)”. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 27-28 (1984-1985): 435—439. 
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Slavonic, Old”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 227—228. 
• Minns, Ellis Hovell (1911). „Slavs”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 228—237. 

Тест Википедија (на језику староруски језик) на Викимедијином инкубатору

• Уводни курс Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2016) Истраживачки центар за лингвистику Универзитета Тексаса
• Остромирово јеванђеље на мрежи
• Библиотека староруских текстова на мрежи
• Кућа Пушкина, велика 12-томна збирка древних текстова 11—17. века са паралелним руским преводом
• Изборник, библиотека летописа на староруском језику са украјинским и руским преводима