Спужићи воде порекло од мачванског кнеза и војводе Остоје Спужа (о. 1770-1814), пореклом из Спужа, члан шабачког магистата. Потомци кнеза Остоје Спужа су академик проф. др Владимир Спужић (1893-1982), лекар, академик проф. др Иван Спужић (1928-2003), лекар, унук је Владимир Јовановић (1833-1922), министар финансија, потпредседник Државног савета, доживотни сенатор, један од вођа и идеолог Либералне странке, председник Српског ученог друштва, почасни члан Српске краљевске академије, праунуци академик проф. др Слободан Јовановић (1869-1858), председник и потпредседник владе, председник Српске краљевске академије, ректор Универзитета и Владимир Ј. Јовановић (- 1899), књижевник и песник, зетови Маринко Радовановић, министар правде, Пантелија Панта С. Срећковић (1834-1903), историчар, пиротски окружни начелник, Михаило Аћимовић, шабачки окружни начелник, Коста Павловић, нишки окружни начелник, потомци Коста Ст. Павловић, шеф кабинета председника југословенских избегличке влада у Лондону, проф. др Стеван К. Павловић, историчар Балкана, проф. универзитета у Енглеској.

Главни чланак: Остоја Спуж

Мачвански кнез и војвода Остоја Спуж, који је умро је уочи Другог српског устанка.

Остоја и Василија Спужић имали су два сина Јована и Ђорђа и две кћерке Милицу и Анђелију^[1].

Ђорђе Спужић, син војводе Остоје Спужића.

Јован Спужић, шеф шабачке царине (ђумуркџија), син војводе Остоје Спужића, био је ожењен Маријом из Сремске Митровице. Имао је два сина Владимира и Константина - Косту и четири кћерке Јелену Јелку, Катарину, Драгу и Ацу.

Владимир Ј. Спужић, син Јована Спужића, унук Остоје Спужа, био је срески начелник. Имао је синове Марка и Јована и кћерку Косару.

Син мајора Марка В. Спужића и његове супруге, кћерке пуковника, команданта смедеревске тврђаве, су ваздухопловни пуковник Војислав М. Спужић и проф. др Владимир Спужић.

Проф. др Владимир Спужић, од оца Марка, рођен јеу Ужичкој Пожеги 12. фебруара 1893. године, где му је отац као официр био на служби у батаљону код Степе Степановића. Школовао се у Зајечару, Неготину, Врању, Нишу и Београду. Као лекар, један од најзначајних српских алерголога, био је редовни члан САНУ од 1961, професор универзитета, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Умро у Београду 1982. године.

Академик др Иван Спужић, лекар (1928-2003), члан САНУ, професор универзитета, Медицински факултет у Београду, редовни од 1980, управник Одељења за експерименталну и клиничку патологију Института за медицинска истраживања од 1972, редовни од 27.10.1994.

Константин Коста Ј. Спужић, трговац, посланик у Народној скупштини (у време кнеза Милана). Према попису становника крајем 1862. имао је 25 година, био трговац у Шапцу и живео у породичној заједници са супругом Аном од 21 године, сестром Драгињом, удовицом од 27 година, и сестрићем Радованом од 3 године.^[2]

Јелена Јелка, кћерка Јована Спужића била је удата за Маринка Радовановића, министра правде (за друге владе кнеза Милоша), касније члан великог суда. Имали су синове Михаила, Милана и Алексу и кћерку Анку.

Милан Радовановић, син Маринка Радовановића и Јелке Спужић, био је књижевник, превео је Дарвиново Порекло врста на српски језик.

Алекса Радовановић превео је Хекелово дело О еволуцији.

Анка Радовановић, кћерка Маринка Радовановића, министра била је удата за Пантелију Панту С. Срећковића (1834-1903), историчара. Панта Срећковић, рођен у Крчмарима био је син Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. И данас постоје Срећкови потомци у родном селу и такође се презивају Срећковић. Славе Св. Николу.

Катарина, кћерка Јована Спужића, унука Остоје Спужа, била је удата за Михаила Мићу Аћимовића, оркужног начелника у Шапцу (за друге владе кнеза Михаила). Имали су кћерку Анку.

Анка Аћимовић, кћерка Михаила Аћимовића, окружног начелника и Катарине Спужић била је удата за Константина Косту Павловића окружног начелника у Нишу. Коста Павловић (1842-1904) рођен је у Крагујевцу 14. јуна (по старом) 1842. као син је трговца Стевана и Савке Ђорђевићеве, потомак трговца Павла Ћировића, по коме се Павловићи презивају, једног од три сина најстаријег претка запамћеног као Ћиро из Сјенице са Пештерске висоравни^[3] .

Коста и Катарина Павловић имали су сина Стевана Павловића, дипломату. Дом породице Павловић је подигнут 1882. у Београду.

Стеван К. Павловић, дипломата, помоћник министра иностраних послова, носиоца звезде Легије части. Стеван К. Павловић је са Љубицом Тешић имао синове Косту и Доброслава и кћерку Лепосаву - Белу.

Коста Ст. Павловић (1905-1988), шеф кабинета председника владе генерала Душана Симовића и Слободана Јовановића, председника југословенске избегличке владе у Лондону и његовог сродника.

Др Стеван К. Павловић, син Косте Ст. Павловића, историчар Балкана, проф. универзитета у Саутхемптону.

Проф. др арх. Доброслав- Бојко Ст. Павловић, конзерватор, један од оснивача Друштва конзерватора у земљи, ICOMOS-а – Међународног савета за споменике и споменичке целине у оквиру UNESCO-а у Паризу и Међународног института за народно градитељство на Балкану у Верији, носилац ордена Св. Саве I реда, виолиниста и члан хора „Обилић“.

Лепосава-Бела Павловић (1906-2004), кћерка Стевана Павловића, академски сликар, виши стручни сарадник и лектор на Београдском универзитету и САНУ, професор француског језика, преводилац са румунског, добротвор, обновитељ и доживотни почасни председник „Ладе“^[3]. Била је носилац ауторских права Слободана Јовановића.^[4]

Милица Спужић, кћерка војводе Остоје Спужа.

Анђелија Спужић, кћерка војводе Остоје Спужа била је удата за Илију Јовановића (1801), сина Петра Јовановића из Руме. Имали су синове Милоша, Косту и Владимира и кћерке Данојлу, Катарину, Божицу, Јелену и Драгињу.

Илија Јовановић је да двојцом шабачких трговаца ортачки ушао у посао преузимања концесије за фабрикацију поташи у планини Цер, коју је имао Стеван Радичевић, попечитељ. Због политичких догађаја 1842. када је Стеван Радичевић напустио Србију, пропао је посао у који је Илија Јовановић био уложио сав капитал^[5].

Спасенија кћерка Петра Јовановића, сестра Илије Јовановића била је удата у Руми за Илију Матића. Матићи су се из Руме преселили у Шабац, где су живели Јовановићи. Матићи су пореклом из Рашке, прво су се доселили у Мачву у Црну Бару, због чега су их у Руми звали и Црнобарић, да би касније прешли у Срем у Руму. Отац је изгледа учествовао у ратовима против Наполеона у саставу аустријске војске. Илија и Спасенија Матић имали су синове Димитрија, Матеју, Ђорђа и Стевана Матића. Матеје Матића, кћерка је мајка композитора Милоја Милојевића (1884-1946), Стеван Матић се истакао у борбама против Мађара, кад је заробио један топ и био унапређен у капетана, 1848. под командом Стеван Книћанин, али је том приликом рањен и касније је од поседица рањавања умро у Београду^[6]. Брат од тетке Владимира Јовановића Димитрије Матић, др филозофије, министар правде и просвете и професор Велике школе, филозоф хегеловске оријентације имао је једног сина и две кћерке. Син Димитрија Матића био је санитетски пуковник др Стеван Матић, чији је унук погинуо на Сремском фронту. Димитрије Матић имао је кћерке Јелену Чолак-Антић, удату за потпуковник Илију Чолак-Антића, сина Косте Чолак-Антића, унука крушевачког војводе Чолак Анте, старовлашког кнеза Максима Рашковића и капетана Јована Митровића Демира (њихови синови су др Бошко Чолак-Антић маршал краљевог двора, посланик у Риму и див. генерал Војин И. Чолак-Антић (1877-1945)), и кћерку Персиду удату за генерала Димитрија Ђурића (1838-1893) (са којим је имала Милана Ђурића, официра, Станиславу удату за сан. пуковника др Романа Сондермајера, Драгицу, Спасенију Ристић (ауторку Патиног кувара, удату за капетана Ђорђа Ристића, Велизара и Љубицу удату за пуковника Михаила Наумовића).

Владимир Јовановић се 1868. венчао са осамнаестогодишњом Јеленом Маринковић, којој је стриц био проф. др Вук Маринковић лекар, проф. Лицеја у Београду чија кћерка Христина је била удата за Николу Хаџи-Тому, сина Хаџи-Томе. Јелене Маринковић, отац Максим Маринковић био је новосадски трговац, а деда свештеник Коста Маринковић. Мајка Јелене Маринковић била је Александра, кћерка новосадског трговца Теодора Петровића и мајке пореклом из Херцеговине. Максим и Александра Маринковић имали су Косту, Јована, Александра, Ђуру и Јелену, жену Владимирову, а мајку Слободана Јовановића. Венчани кум био је Владимиру Јовановићу Светозар Милетић^[7].

Правда Јовановић, кћерка Владимира Јовановића била је удата Ристић. Имала је једног сина.

Милош Јовановић, син Илије Јовановића, умро је млад у 26 години живота.

Константин Коста И. Јовановић (1838-1923)^[8], син Илије Јовановића и Анђелије Спужић, трговац и књижар, био је ожењен Драгом из Београда. Имали су два сина Милорада и Богољуба и кћерку Босиљку.

Милорад К. Јовановић, правник, инспектор МУП-а.

Богољуб К. Јовановић, завршио је трговачку академију у Грацу. Умро млад у двадесетој години.

Босиљка Јовановић, кћерка Косте Јовановића, била је удата за Милана Гмизовића, трговца. Имају сина Бранислава.

Божица Јовановић, кћерка Илије Јовановића и Анђелије Спужић, била је удата за Јована Марковића, абаџију у Шапцу. Имали су сина Владимира.

Владимир Ј. Јовановић књижевник и песник, син Јована Марковића и Божице Јовановић, кћерке Анђелије Спужић, сестрић истоименог Владимира Јовановића. Завршио је историјско-филолошки одсек Велике школе. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, а даље наставио школовање у Београду, где је становао код ујака Владимира Јовановића и подучавао његову децу, своју браћу од ујака Слободана Јовановића и Правду Јовановић. У време када је његов ујак био министар финансија почео је да ради у Министарству финансија 1876. Уписао се на Велику школу 1878. где је студирао филозофију и историју. Од 1880. до 1882. радио је у Министарству просвете и Државној штампарији, истовремено је и помоћник уредника службених Српских н овина. Студије је завршио 1882. Био је гимназијски професор у ваљевској гимназији, шабачкој гимназији и Првој београдској гимназији. Превремено је пензионисан због болести. Умро је у Шапцу 1899. Одликован је орденом Светог Саве 5. реда. Јован Скерлић написао је есеј о њему Влада Јовановић.

Објавио је више збирки поезије Из удовског живота, Цртице из самачког живота, Из детињство, Ашиков гроб, Реалиста, Амазонке, Погашене звезде, Из брачног живота.

Јелена Јовановић, кћерка Илије Јовановића и Анђелије Спужић била је удата за Влајка Глигоријевића, терзију у Шапцу. Имали су сина Душана и кћерке Марију и Лепосаву.

Капетан 1. кл. Душан Глигоријевић, унук Анђелије Спужић, био је ожењен Славком Вилотијевић, кћерком трговца Вилотијевића из Ваљева. Вилотијевићи су били у сродству са Ненадовићима.

Имали су два сина.

Капетан 1. кл. Душан В. Глигоријевић је умро млад.

Лепосава Глигоријевић била је удата за Јеврема Протића чиновника МУП-а, сина ваљевског проте Живојина Мирковића. Имали су четири сина.

• Поручник Живојин Протић. Умро млад после ратова у Кикинди.
• Владимир Протић, богослов
• Андрија Протић, лекар
• Стеван Протић
• Владислав Протић

Драгиња Јовановић, кћерка Илије Јовановића и Анђелије Спужић била је удата за пешадијског капетана Стевана Митровића.

• Списак најистакнутијих српских породица у Кнежевини и Краљевини Србији
• Списак знаменитих личности из Првог српског устанка

• Родослов породице Слободана Јовановића, српског историчара и правника („Порекло”, 9. октобар 2018) Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2020)