Спасоје Крунић (Никшић, 23. октобар 1939 — Београд, 5. мај 2020) био је српски архитекта, пројектант, и као активни члан Српског покрета обнове на многим важним функцијама у Граду Београду, Србији и СР Југославији.^[1]

Спасоје Крунић је рођен у Никшићу 1939. године, од оца Војислава и мајке Јелене, рођене Кукољ. Основну и средњу школу је завршио у Београду, а дипломирао 1968. године на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, где је касније постао предавач и шеф катедре за архитектонско и урбанистичко пројектовање.^[2] Био је редовни професор Архитектонског факултета до одласка у пензију 2005. године. Преминуо је 5 маја 2020. године од последица ковида 19. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[3]

Почео је као пројектант у Новом Бечеју, где убрзо постаје шеф одсека у стамбено-комуналном предузећу. Затим прелази у Завод за урбанизам у Зрењанину, а следећих 18 година ради у Заводу за изградњу Београда. Радио је као Доцент, ванредни и редовни професор Архитектонског факултета у Београду. Био је члан Савеза архитеката Србије (САС) и Друштва архитеката Београда (ДАБ) од 1968. године, и члан Удружења ликовних уметника примењене уметности и дизајна Србије од 1971. године.^{[4] [2]} Стваралачки опус Спасоја Крунића протезао се у више од пет деценија, чиме је обухватио епохе ауторске модерне, постмодерне, хај-тека и неомодерне, наравно са увек присутним личним печатом. Током свог стваралачког опуса узоре је налазио најчешће у својим професорима – Милану Злоковићу, Николи Добровићу, Богдану Богдановићу, али и Френку Лојду Рајту, Јосипу Плечнику, и то никада није сакривао, већ се трудио да их својим делима достигне, и потајно, надмаши.^[5]

Крунић је пројектовао више од 50 објеката и здања, међу којима су најважнији:

• Спомен – парк у Краљеву
  
• Командно – оперативни центар МУП-а у Београду, 1983
  
• Палата „Зора“ на углу Макензијеве и улице Кнегиње Зорке у Београду, 2005
  
• Пословни објекат у Кнез Михајловој 30, 1995
  
• Мотел „Корал“ код Ариља, 2003
  
• Незавршен и делимично руиниран храм Христа Спаса у Приштини, 1993
  
• Спомен – дом на Равној Гори, 2000
  
• Прихватилиште за странце у Падинској Скели, 1983
  
• Галерија слика у Опову, 1970
  
• Стамбена зграда у Стојана Протића 16, Београд, 2005
  
• Дом омладине у Меленцима
  

Најзначајније изложбе: Салон архитектуре, Београд, 1975; Салон 1982; Салон 1993; Салон 2006; Салон 2008; Москва 1998; Милано 1991; VIIIБијенале светске архитектуре, Венеција 2003; Берлин 2003, Варшава (самостално по позиву САРП-а) 2004; Познањ (самостално) 2005; Париз 2006; X бијенале архитектуре, Праг 2007; Паралеле и контрасти - српска архитектура 1980 – 2005, МПУ, Београд 2007; Нова поетика форме, (самостално по позиву), Централни дом архитеката, Москва 2007.^[2]

Међу многобројним наградама и признањима која су додељена овом ствараоцу, истичу се:

• Октобарска награда Београда 1984.
  
• Велика награда Србије за примењену уметност и дизајн 1991.
  
• „Златни беочуг“ Културно – просветне заједнице Београда 1992.
  
• Велика награда Савеза архитеката Србије за животно дело 1998.
  
• Годишња награда Савеза архитеката Србије 2000.
  
• Награда за животно дело УЛУПУДС-а 2011.
  
• Признање за архитектонски догађај године Друштва архитеката Београда, 2011
  
• „Добровићева награда“ Асоцијације српских архитеката, 2013.
  
• Борбина награда за архитектуру, 1995 и 2000.^[6]

Крунићу је 2016. године уручен орден Светог Саве, високо одликовање Синода Српске превославне цркве за несебично залагање на изградњи и обнови храмова и црквених објеката на подручју Београда, посебно у својству председника Грађевинског одбора за уређење храма Светог Марка на Ташмајдану.^[7]

О животу, професионалном и педагошком раду професора Спасоја Крунића 2017. године објављена је капитална монографија под насловом „Просторне метафоре“, чији су аутори Љубица Јелисавац Катић, академик Милан Лојаница и професор Владимир Мак. Крунић је и сам аутор запажене монографије на српском и енглеском језику, „Есеји о граду“, објављене 2018. године.^[8]

Спасоје Крунић је био члан странке Српски покрет обнове један од најближих сарадника Вука Драшковића. Крунић је после победе коалиције „Заједно“ на локалним изборима и тромесечних демонстрација за признавање изборних резултата, као представник СПО, био на челу извршне градске власти у Београду од 1997. до 2000. године. Био је потпредседник прелазне Владе Србије (2000-2001), посланик у скупштинама Србије (1997-2000) и СР Југославије (2000-2004), председник Политичког савета и члан Председништва СПО.^[1]

• Српски покрет обнове

п р у ← Састав 6. (прелазне) Владе Републике Србије →
од 25. октобра 2000. до 25. јануара 2001.
Председник Владе Миломир Минић
Потпредседник Владе Небојша Човић Спасоје Крунић
Колегијум министара: Божо Прелевић Стеван Никчевић Слободан Томовић Љубиша Јовановић Бојан Димитријевић Борислав Милачић Драган Субашић Сеад Спаховић Зоран Николић Бисерка Матић-Спасојевић Богољуб Пејчић Ивица Дачић
Министри: Вељко Одаловић Живанко Радованчев Верољуб Стевановић Србољуб Антић Александар Милутиновић Дејан Ковачевић Милорад Мишковић Томислав Миленковић Оскар Ковач Гордана Матковић Славица Ђукић Дејановић Радивоје Митровић Михаило Јокић Гашо Кнежевић Милан Комненић Нада Костић Мила Росић Светозар Мијаиловић Војислав Вукчевић Гордана Аничић Горан Питић