Синаптичка трансмисија или неуротрансмисија је процес преноса електричних сигнала са једног неурона - пресинаптичког неурона, на други неурон - постсинаптички неурон преко синаптичке пукотине. У случају хемијске синапсе пренос сигнала врши се уз садејство неуротрансмитера, док се код електричне синапсе одиграва директно. Највећи део неуротрансмитера се синтетише у пресинаптичким структурама где се депонују у везикуле. Из везикула неуротрансмитери се ослобађају у синаптичку пукотину, затим се везују за постсинаптичке рецепторе и изазивају локалне промене потенцијала, постсинаптичке потенцијале, који уколико доведу до деполаризације ћелијске мембране постсинаптичког неурона стварају услов за генерисање акционог потенцијала.^[1]

Рецептивна зона постсинаптичког неурона је покривена хиљадама синапси других неурона и уколико сума њихових ексцитаторних и инхибиторних сигнала пређе праг надражаја настаје услов за деполаризацију дела мембране и стварање акционог потенцијала. На мембрани постсинаптичког неурона долази и до временског и просторног сумирања многобројних сигнала. Временско сумирање означава ситуацију у којој долази до сабирања више стимулуса који су се одиграли у кратком временском интервалу. Просторно сумирање означава ситуацију у којој долази до сабирања више стимулуса који су се одиграли истовремено на једној локацији.^[2]

• Маринковић, Драган (2017). Биолошке основе понашања. Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. ISBN 978-86-6203-098-6. 
• Kandel, R. E, Schwartz, H. J, Jessell, M. T, Siegelbaum, A. S, & Hudspeth, j. A. (2012). Principles of Neural Science (5 издање) New York: McGraw - Hill Education.