Северни поларник
Северни поларник или Арктички поларни круг је једна од пет главних паралела, обележених на мапи Земље[1].
Овај круг се налази на 66° 33 ' 44 " (66,5622°) северно од екватора. Површина северно од арктичког круга се зове Арктик. Слична паралела постоји и у јужној хемисфери и она се назива јужни поларни круг, а подручје јужно од те паралеле називамо Антарктик.
Арктички круг представља јужну границу поларног дана. Било где северно од њега, сунце се може видети изнад хоризонта дуже од 24 сата, најмање једном годишње. Такође, северно од круга, се дешава најмање једном годишње, да светлост није видљива изнад хоризонта за најмање 24 сата. На географској ширини Арктичког круга ови догађаји дешавају се тачно једанпут годишње, у јуну и децембру сунчевих прекретница. Даље на север, ови догађаји трају дуже, на пример, на географској ширини Мурманска, поларна ноћ траје 40 дана, а поларни дан 61. Исти феномен се јавља у пределу антарктичког круга.
Због оштре климе на Арктику, само мали број људи живи унутар и северно од арктичког круга. Три највећа града, која се налазе северно од арктичког круга, се налазе у Русији: Мурманск (305.034 становника), Нориљск (176.189 становника), и Воркута (70.500 становника). Четврти по броју становника је норвешки град Тромсе (69.009 становника).
Етимологија
[уреди | уреди извор]Реч арктик потиче од грчке речи ἀρκτικός (арктикос: „близу Медведа, северни“),[2] а она од речи ἄρκτος (арктос: „медвед“).[2]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Арктички круг је јужна граница подручја у којем најмање један дан (или више) сваке године, Сунце уопште не залази (тзв. поларни дан) током летњег солстиција, то је 21. 6.[3] Исто тако постоји и један дан кад сунце уопште не излази за време зимског солстициј а (поларна ноћ), а то је 21. 12. Дужина континуираног дана или ноћи се повећава прогресивно како се иде према северу, тако на почетку Арктичког круга траје један дан, док на Северном полу траје шест месеци.[3]
То се дешава због нагиба Земље, која има отклон од 23,5° од своје вертикале, те је током летњег солстиција Сунце изнад Северног поларног круга, а за време зимског солстиција изван домашаја сунчевих зрака.[3]
Простор северно од овог круга зове се Арктик, а јужно од њега лежи Северна умерена климатска зона.
Северни пол се налази на средишњем делу ледом прекривеног платоа велике водене масе Арктика, који се све више отапа, тако да испуњава све мање подручје унутар Арктичког круга. Дужина било којег дана и ноћи унутар Арктичког круга је обрнута од оног унутар Антарктичког круга.[3]
Историјска открића
[уреди | уреди извор]До Северног пола први је дошао тек 6. 4. 1909. Американац Роберт Пири, иако је већ од 16. века било истраживача и помораца који су тражили поморске путеве преко Арктика.
Становништво и географија
[уреди | уреди извор]Унутар Арктичког круга живи релативно мало људи, због изразито хладне климе, али ипак пуно више него на јужном Антарктичком кругу.[4][5] Најбројније су 3 заједнице унутар Русије: Мурманск (325.100 становника), Краснојарски крај Нориљск (135.000) и Воркута (85.000). Затим следи Тромсе у Норвешкој (68.000). За разлику од тога најбројнија северноамеричка заједница унутар Арктичког круга је Сисимиут на Гренланду, који има свега 5000 становника, а на читавом простору Канаде и Сједињених Америчких Држава највеће насеље је Уткиагвик на Аљаски са 4000 становника.
Арктички круг пролази преко територија осам држава: Норвешке, Шведске, Финске, Русије, Сједињених Америчких Држава (Аљаска), Канаде, Данске (Гренланда) и Исланда (само мало острво Гримсеј).
Почевши од нултог меридијана, према истоку Арктички круг пролази кроз;
-
Глобус северног поларног круга на острву Викинген који обележава Арктички круг у Норвешкој -
Ознака Арктичког круга на острву Гримсеј на Исланду -
Знак Арктичког круга железницом Унутрашње линије, Шведска -
Знак Арктичког круга у Републици Карелији, Русија -
Знак Арктичког круга од Јамало-ненецког аутономног округа, Русија -
Знак у Јакутској републици, Русија
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]- Јужни поларник или Антарктички поларни круг
- Летња дугодневица
- Зимска краткодневица
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Arctic Circle”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2008. г. Приступљено 3. 10. 2017.
- ^ а б Liddell, Henry; Scott, Robert. „Arktikos”. A Greek–English Lexicon. Perseus Digital Library.
- ^ а б в г „Arctic Circle” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 9. 04. 2012.
- ^ Nuttall, Mark (2004). Encyclopedia of the Arctic Volumes 1, 2 and 3. Routledge. стр. 115. ISBN 978-1579584368.
- ^ Marsh, William M.; Kaufman, Martin M. (2012). Physical Geography: Great Systems and Global Environments. Cambridge University Press. стр. 24. ISBN 978-0-521-76428-5.
Литература
[уреди | уреди извор]- ACIA, 2004 Impacts of a Warming Arctic: Arctic Climate Impact Assessment. Cambridge University Press.
- IPCC, 2007: Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change (Solomon, S., D. Qin, M. Manning, Z. Chen, M. Marquis, K.B. Averyt, M. Tignor and H.L. Miller (eds.)). Cambridge University Press, Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA, 996 pp.
- NOAA's annually updated Arctic Report Card tracks recent environmental changes.
- National Aeronautics and Space Administration. Arctic Sea Ice Continues to Decline, Arctic Temperatures Continue to Rise In 2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2011). Accessed September 6, 2007.
- National Snow and Ice Data Center. All About Sea Ice. Accessed October 19, 2007.
- National Snow and Ice Data Center. Cryospheric Climate Indicators: Sea Ice Index. Accessed September 6, 2007.
- National Snow and Ice Data Center. NSIDC Arctic Climatology and Meteorology Primer Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јануар 2013). Accessed August 19, 2007.
- Przybylak, Rajmund, 2003: The Climate of the Arctic, Kluwer Academic Publishers, Norwell, MA, USA, 270 pp.
- Serreze, Mark C.; Hurst, Ciaran M. (2000). „Representation of Mean Arctic Precipitation from NCEP–NCAR and ERA Reanalyses”. Journal of Climate. 13 (1): 182—201. Bibcode:2000JCli...13..182S. doi:10.1175/1520-0442(2000)013<0182:ROMAPF>2.0.CO;2
. - Serreze, Mark C. and Roger Graham Barry, 2005: The Arctic Climate System, Cambridge University Press, New York, 385 pp.
- UNEP (United Nations Environment Programme), 2007: Global Outlook for Ice & Snow Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јун 2007), Chapter 5 Архивирано 2007-06-13 на сајту Library of Congress Web Archives|Web Archives.
- United States Central Intelligence Agency, 1978: Polar Regions Atlas, National Foreign Assessment Center, Washington, DC, 66 pp.
- USSR State Committee on Hydrometeorology and Environment, and The Arctic and Antarctic Research Institute (chief editor A.F. Treshnikov), 1985: Atlas Arktiki (Atlas of the Arctic), Central Administrative Board of Geodesy and Cartography of the Ministerial Council of the USSR, Moscow, 204 pp (in Russian with some English summaries). [Государственный Комитет СССР по Гидрометеорологии и Контролю Природной Среды, и Ордена Ленина Арктический и Антарктический Научно-Исследовательский Институт (главный редактор Трешников А.Ф.), 1985: Атлас Арктики, Главное Управление Геодезии и Картографии при Совете Министров СССР, Москва, 204 стр.]
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Terra Incognita: Exploration of the Canadian Arctic—Historical essay about early expeditions to the Canadian Arctic, illustrated with maps, photographs and drawings
- Temporal Epoch Calculations ©2006 by James Q. Jacobs Download: Epoch v2009.xls (modify D4)
- Useful constants" See: Obliquity of the ecliptic
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
