Светосавски национализам је начин живота православних Срба у цркви Христовој^[1]. Начин живота који је створио Свети Сава, он представља спој српског национализма и православног клерикализма.

Овај појам је настао 1930-их година у Краљевини Југославији. Њени творци су православни епископ Николај Велимировић и ава Јустин Поповић. Победом комунизма након Другог светског рата Светосавски национализам је потиснут из јавног живота.

Светосавски националисти се залажу за „богољубље“, „витештво“, „саборност“ и за успостављање српске православне државе на простору од „Купе до Вардара и од Дунава до Јадранског мора“. Присталице светосавског национализма одбацују западну културу, демократију, либерализам, фашизам, републиканске вредности и екуменски дијалог.^{[тражи се извор]}

Светосавски национализам, по Николају Велимировићу није идеологија.^[1]

У свом предавању "Национализам Светог Саве" 1935. године Николај Велимировић је изјавио шест начела светосавског национализма:

"Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар Светосавског национализма чини народна црква"^[2]

Такође је изјавио да су три највеће вредности српског народа:

Бог, који је изнад свега и свакога, несравњив ни с ким, неопходан сваком живом бићу. Цар над царевима и Господар над господарима.

Краљ, господар царства земаљског по молитви Божјој. Прво по милости Божјој па онда по вољи народној. Kраља морамо сви поштовати.

Дом, главна и основна школа, која спрема људе за грађане и земаљског и небеског царства. Дом, српски дом морамо сви чувати.

"А здрава душа нашег народа знала је и зна, да нема живота ни реда ни среће без Бога, без дома и без краља.

Без Бога – ни преко прага.

Без Kраља – ништа не ваља.

Без дома – судба Содома."^[3]

Међу појединим присталицама овог веровања је такође изражен антијудаизам. Тако је Николај Велимировић у књизи „Кроз тамнички прозор“, написаној током тромјесечног заробљеништва у концентрационом логору Дахау, за рат оптужио све нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и вјерске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско дјеловање:

То Европа не зна [...] Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности [...] Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.

Они су се показали гори противници Божји неголи незнабожац Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: "Крв Његова на нас и нашу децу!" Тако је невина крв постала бич који их гони као стоку кроз векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов

такође је битно споменути:

"Једна од реченица из тог текста која се најчешће цитира, како би се поткрепиле тврдње о „антисемитизму“ владике Николаја, јесте она у којој се наводи да су „сва модерна гесла европска саставили Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њиховог ђавола. И све је то у намери да Христа понизе.“

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да је владика Николај своја дела, што је и нормално, писао на темељу Светога Писма Старог и Новог Завета.

„Како су говорили библијски пророци? Шта би клеветници за њих данас рекли? Ипак, истина увек изађе на видело. Природно је да су дела једног православног епископа заснована на библијском наративу. Имао сам ту прилику да је 17. октобра 2001. године до мене дошло писмо које је Јеврејка Ела Трифуновић, рођена Најхаус, из Београда доставила као своје сведочење у Патријаршију српску“, објашњава Џомић."^[1]

Други главни творац Светосавског национализма и Светосавља Свети Јустин Ћелијски у својим беседама је исказивао јаке антифашистичке ставове, како пре тако и након завршетка Другог светског рата. Најбољи пример је његова беседа „О борби светосавског покрета некад и сад” за време Конкордатске кризе:

^[4]

У беседи на Цвети 1965. године у манастиру Ћелије, Ава Јустин Ћелијски је Адолфа Хитлера и Наполеона Бонапарту сврстао међу највеће злочинце, освајаче и масовне убице у људској историји, и нагласио како су ништавни у односу на Исуса Христа:

^[5]

У празничној беседи на Ваведење Свете Дјеве Марије 1966. године у манастиру Ћелије, Свети Јустин је Адолфа Хитлера сврстао међу највеће непријатеље православне цркве и православља:

^[6]

На беседи у Ваљеву 26.септембра 1937. Године Николај Велимировић је упоредио Католичку цркву са Фашистима:

"…Закунимо се да ћемо радити противу свега што служи интернационалној фашистичкој цркви и да ћемо бити верни свему ономе што рекосмо. Закунимо се не дизањем руке, то је фашистички поздрав, не песницом, то је шпањолски поздрав, него овако: Три прста у вис Србине! Сви Ваљевци, Жупљани, Планинци, сви рођаци ових погинулих јунака, потомци Светог Саве кажите: “Како рекосмо, тако нам Бог помогао!“ /Огромна маса од неколико десетина хиљада диже десну руку са скупљена три прста и кличе: Тако нам Бог помогао!/ Амин! Благослов Божији да буде са вама и на вама!“^[7]

Патријарх Гаврило Дожић је благословио анти-фашистички Војни пуч 27. марта 1941. године:

"Пред нашу нацију у ове дана судба је поново била поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се царству Небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе...Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и много милиона прослављених предака наших."

Николај је у својим делима из средине 1930-их указивао на политичко девијације доброг национализма. У свом чланку „Између леве и деснице” од 1935. Николај највише критикује интернационализам и фашизам моћних покрета и политичких поредака у Европи тога времена. Интернационализам је за Николаја био негација нације и националног опредељења, а фашизам идолопоклонство сопственој нацији.[1]

У Велимировићевим писмима било је много примера написана током 1950-их, у којем је желео да дистанцира себе од деловања профашистичког покрета Збор у емиграцији, коју је означио као „национално безбожништво“ како би се разликовало од комунистичког безбожништва. Велимировићеве симпатије за религиозност Димитрија Љотића, вођа покрета Збор, подстицао је Љотићеве присталице да тумачити Велимировићеве речи као подршку Зборашким политичким циљева, не само после Првог светског рата, већ и у међуратном периоду. У више наврата је и сам Велимировић покушавао да спречи Љотићеви политички присталице да узурпирају и експлоатишу издаваштво кућа „Свечаник” у Минхену коју је основао Велимировић за своје политичке циљеве. Стога не би било тешко замислити да су неки од њих интерполацијом ковали Велимировићеве списе политичка агенда покрета Збор.[2]

• Свети Сава
• Светосавље
• Небеска Србија
• Српски национализам
• Николај Велимировић
• Јустин Поповић