Празилук
| Leek | |
|---|---|
 | |
| Род | Allium |
| Врста | Allium ampeloprasum L. |
| Група култивара | Leek Group (other names are used, e.g. Porrum Group) |
| Култивар | Many, see text |
| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 255 kJ (61 kcal) |
14,15 g | |
| Шећери | 3,9 g |
| Прехрамбена влакна | 1,8 g |
0,3 g | |
1,5 g | |
| Витамини | |
| Витамин А екв. | (10%) 83 μg(9%) 1.000 μg1900 μg |
| Тиамин (Б1) | (5%) 0,06 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (3%) 0,03 mg |
| Ниацин (Б3) | (3%) 0,4 mg |
| Витамин Б5 | (3%) 0,14 mg |
| Витамин Б6 | (18%) 0,233 mg |
| Фолат (Б9) | (16%) 64 μg |
| Витамин Ц | (14%) 12 mg |
| Витамин Е | (6%) 0,92 mg |
| Витамин К | (45%) 47 μg |
| Минерали | |
| Калцијум | (6%) 59 mg |
| Гвожђе | (16%) 2,1 mg |
| Магнезијум | (8%) 28 mg |
| Манган | (23%) 0,481 mg |
| Фосфор | (5%) 35 mg |
| Калијум | (4%) 180 mg |
| Остали конституенти | |
| Вода | 83 g |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
Празилук, праса или праз тип је лука, узгојени варијетет јужноевропско-западноазијске врсте Allium ampeloprasum.[1] Род Allium такође садржи црни лук, бели лук, шалот, скалион, влашац, и кинески лук.[2][3] Празилук је двогодишња зељаста биљка, висока до 85 cm. Луковица је дугуљаста, без оштрог мириса. Листови су дугуљасто-ланцетасти, а цваст крупна и лоптаста. Употребљава се у људској исхрани свеж или куван.
Историјски, многа научна имена су кориштена за празилук, али се у она сад третирају као култивари A. ampeloprasum.[4][5]
Порекло и употреба
[уреди | уреди извор]Празилук је пореклом из Средоземља и древна је културна биљка. Употребљава се као свеж или се додаје јелима као зачин. У новије време знатне количине се суше и извозе. За исхрану се употребљава: стабло и листови.
Празилук је двогодишња биљка. Прве године образује моћно лажно стабло, код неких сорати високо и до 80 цм, следеће године развија дуго стабло високо и до 2 м. На стаблу се налази крупна лоптаста цваст, са великим бројем цветова које опрашују инсекти. Семе је ситно и наборано (1 грам садржи 300-400 семена). Међуредно растојање (у цм) 70-75, растојање у реду (у цм) 7-15, утрошак семена за расађивање g/ha 1000-1500, број биљака по ha 140000-200000, а минимална температура клијања 2 °C, оптимална температура клијања 20 °C
Употреба ђубрива у производњи празилука
[уреди | уреди извор]Летња производња 225 kg/ha, јесења производња 250 kg/ha, зимска производња 270 kg/ha. 50-60% ових количина се даје унапред. Главна количина ђубрива за летњи празилук треба да се унесе одједном, а за јесењи и зимски празилук треба да се унесе из два или три пута (прихрањивање).
Празилук захтева осредње количине фосфора. Ако земљиште има довоље количине фосфора уноси се 75-100кг P2O5 као троструки супер фосфат у основном ђубриву.
Празилук не захтева много калијума .На нормалним земљиштима ће бити довољне количине од 150-200 kg/ha, узимајући у обзир могуће уношење ђубрива. Употреба ђубрива која садрже магнезијум је препорућљива, иИ то у количинама 300-400 kg/ha.
Dобар расад празилука је дебљине оловке. Дужина белог дела биљке је врло важна и уско повезана са методом садње. Расађивање се треба обавити довољно дубоко, чак иако то резултира каснијим порастом. Рани празилук се сади на дубини од 10-15 cm, а касни варијатети на дубину од 18-20 cm. Дубља садња резултира тањом биљком која је мање продуктивна, спорије расте И осетљива је на болести. Униформни садни материјал је и даље основа за уједначен усев И највиши принос. Биљке би требало да се ставе у припремљене бразед И залију да би се затим покриле земљом заштитиле корен. Биљке не треба прскати топлом водом, јер може доћи до напада гљива. Празилук се расађује у ниске леје, у бразде или на равним површинама, а то зависи од начина наводњавања. Примењује се и садња у траке од по 4-6 редова.
Производња
[уреди | уреди извор]Следеће вредности могу оквирно служити за ђубрење. Празилук врло добро реагује на ђубрење уколико се оно обави на време.
Празилук се лако узгаја из семена и толерише стајање у пољу за продужену жетву, која се одвија до 6 месеци након садње.[6] Земља у којој се узгаја мора бити растресита и добро дренирана; празилук се може узгајати у истим регионима где се може узгајати и лук.[7] Празилук обично сазрева у јесен. Празилук се може скупити и убрати рано када је величине прста или оловке, или се може разредити и оставити да нарасте до много веће зреле величине. Загртање празилука може дати боље примерке.
Празилук пати од инсеката штеточина, укључујући врсте трипса Thrips tabaci и мољца празилука.[8][9] Празилук је такође подложан рђи празилука (Puccinia allii).[7]
Берба и чување
[уреди | уреди извор]Празилук се вади у новембру; биљке се чупају, а ако то тешко иде, корен се подсеца мотиком. Биљке се очисте од старих поломљених листова,а корење скрати на 2-3 cm. Са једног хектара може се добити принос од 40-60 t.
Данас постоје многе сорте празилука, али можемо поменути нове хибриде:
- За летњу призводњу
- Вермонт је рани хибрид празилука. Биљка је дуга и права. Она даје висок принос. Лисна маса је светлозелена. Погодна за употребу у свежем стању и за прераду.
- Станлеy Ф1 је хибрид празилука за рану сезону. Врло усправна биљка. Погодан за лето и рану јесен.
- Јесења производња
- Варна је средње рани варијетет празилука тзв. бугарски (камуш). Препоручује се за производњу у касно лето и јесен. Биљка је чврста са дугим белим, и кратким зеленим делом на врху. Добар принос и добра толеранција на мраз.Изузетно је погодан за механичку бербу, прераду И добро се чува.
- Зимска производња
- Аркансас је касни варијитет погодан за презимљавање, због своје врло добре толеранције на мраз. Висока толеранција на болести лишћа. Биљка има дуго и чцрсто стабло, беле до бледо зелене боје при врху.
- Лавренц је касни хибрид. Снажан пораст и висока толеранција на мраз чини га врло погодним за презимљавање и бербу у рано пролеће.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Поље празилука -
Секција базе стабљике и корен -
Две цветне главице празилука -
Семе -
Празилук у самопослузи
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Татић Б. 1975. Alliaceae. У: Флора СР Србије VII. САНУ: Београд. pp. 576.
- ^ Block, E. (2010). Garlic and Other Alliums: The Lore and the Science. Royal Society of Chemistry. ISBN 978-0-85404-190-9.
- ^ „AllergyNet — Allergy Advisor Find”. Allallergy.net. Архивирано из оригинала 15. 6. 2010. г. Приступљено 14. 4. 2010.
- ^ „Allium ampeloprasum”, World Checklist of Selected Plant Families, Royal Botanic Gardens, Kew, Архивирано из оригинала 23. 05. 2013. г., Приступљено 1. 2. 2013
- ^ Foley, Caroline (2006). The A-Z of Allotment Vegetables. New Holland Publishers. стр. 75. ISBN 978-1-84537-283-5.
- ^ Marie Iannotti (25. 2. 2014). The Timber Press Guide to Vegetable Gardening in the Northeast. Timber Press. стр. 186—. ISBN 978-1-60469-595-3.
- ^ а б K. V. Peter (25. 8. 2006). Handbook of Herbs and Spices. Elsevier Science. стр. 370—371. ISBN 978-1-84569-171-4.
- ^ Theunissen, J.; Legutowska, H. (1991). „Thrips tabaciLindeman (Thysanoptera, Thripidae) in leek: symptoms, distribution and population estimates”. Journal of Applied Entomology. 112 (1–5): 163—170. ISSN 0931-2048. S2CID 83916407. doi:10.1111/j.1439-0418.1991.tb01042.x.
- ^ Mason, P.g.; Appleby, M.; Juneja, S.; Allen, J.; Landry, J.-F. (2010-07-01). „Biology and Development of Acrolepiopsis assectella (Lepidoptera: Acrolepiidae) in Eastern Ontario”. The Canadian Entomologist. 142 (4): 393—404. ISSN 0008-347X. S2CID 85817953. doi:10.4039/n10-026.
Литература
[уреди | уреди извор]- Foley, Caroline (2006). The A-Z of Allotment Vegetables. New Holland Publishers. стр. 75. ISBN 978-1-84537-283-5.
- Block, E. (2010). Garlic and Other Alliums: The Lore and the Science. Royal Society of Chemistry. ISBN 978-0-85404-190-9.
- „Allium ampeloprasum”, World Checklist of Selected Plant Families, Royal Botanic Gardens, Kew, Архивирано из оригинала 23. 05. 2013. г., Приступљено 2013-02-01
- Caroline Foley (2006). The A-Z of Allotment Vegetables. New Holland Publishers. стр. 75. ISBN 978-1-84537-283-5.
- „Leek definition and meaning”. Collins English Dictionary. Приступљено 2022-07-17.
- „ICTV Taxonomy”. International Committee on Taxonomy of Viruses. 2017. Архивирано из оригинала 20. 3. 2020. г. Приступљено 29. 5. 2018.
- Sigward, J. D.; Sutton, M. D.; Bennett, K. D. (2018). „How big is a genus? Towards a nomothetic systematics”. Zoological Journal of the Linnean Society. 183 (2): 237—252. doi:10.1093/zoolinnean/zlx059
. Архивирано из оригинала 2019-05-30. г. Приступљено 2018-12-22. - Gill, F. B.; Slikas, B.; Sheldon, F. H. (2005). „Phylogeny of titmice (Paridae): II. Species relationships based on sequences of the mitochondrial cytochrome-b gene”. Auk. 122 (1): 121—143. S2CID 86067032. doi:10.1642/0004-8038(2005)122[0121:POTPIS]2.0.CO;2.
- de la Maza-Benignos, Mauricio; Lozano-Vilano, Ma. de Lourdes; García-Ramírez, María Elena (децембар 2015). „Response paper: Morphometric article by Mejía et al. 2015 alluding genera Herichthys and Nosferatu displays serious inconsistencies”. Neotropical Ichthyology. 13 (4): 673—676. doi:10.1590/1982-0224-20150066 .
- Stuessy, T. F. (2009). Plant Taxonomy: The Systematic Evaluation of Comparative Data (2nd изд.). New York, New York, US: Columbia University Press. стр. 42. ISBN 9780231147125. Архивирано из оригинала 2023-04-06. г. Приступљено 2023-03-19.
- D. L. Hawksworth (2010). Terms Used in Bionomenclature: The Naming of Organisms and Plant Communities : Including Terms Used in Botanical, Cultivated Plant, Phylogenetic, Phytosociological, Prokaryote (bacteriological), Virus, and Zoological Nomenclature. GBIF. стр. 1—215. ISBN 978-87-92020-09-3.
- „WoRMS - World Register of Marine Species - Physeter Linnaeus, 1758”. www.marinespecies.org. Архивирано из оригинала 2017-07-09. г. Приступљено 2018-06-02.
- „WoRMS - World Register of Marine Species - Pecten O. F. Müller, 1776”. www.marinespecies.org. Архивирано из оригинала 2018-08-10. г. Приступљено 2018-06-02.
- Rees, Tony; Vandepitte, Leen; Vanhoorne, Bart; Decock, Wim (2020). „All genera of the world: an overview and estimates based on the March 2020 release of the Interim Register of Marine and Nonmarine Genera (IRMNG)”. Megataxa. 1 (2): 123—140. doi:10.11646/megataxa.1.2.3 . Архивирано из оригинала 2021-03-22. г. Приступљено 2020-04-02.
- „LPSN - List of Prokaryotic names with Standing in Nomenclature”. www.bacterio.net. Архивирано из оригинала 2022-04-01. г. Приступљено 2018-06-01.
- „Index Fungorum Home Page”. www.indexfungorum.org. Архивирано из оригинала 2015-02-05. г. Приступљено 2018-06-01.
- „Index Nominum Algarum: names of algae”. ucjeps.berkeley.edu. Архивирано из оригинала 2020-08-07. г. Приступљено 2020-09-06.
- „Algaebase :: Listing the World's Algae”. www.algaebase.org. Архивирано из оригинала 2020-08-29. г. Приступљено 2020-09-06.
- „Index Nominum Genericorum (ING), Botany, Smithsonian Institution”. naturalhistory2.si.edu. Архивирано из оригинала 2016-03-03. г. Приступљено 2019-06-07.
- „International Plant Names Index”. www.ipni.org. Архивирано из оригинала 2020-05-02. г. Приступљено 2020-09-06.
- „Nomenclator Zoologicus”. ubio.org. Архивирано из оригинала 2021-12-23. г. Приступљено 2018-02-24.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Allium ampeloprasum L. Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2011) on US National PLANTS Database
- Allium porrum L. on US National PLANTS Database
- Allium ampeloprasum, Porrum on Floridata
- Leek: Plants For a Future database
- Food Museum page
- National Symbols of Wales
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
