Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 18. октобар 1830) био је српски православни митрополит црногорско-приморски и поглавар Црне Горе од 1784. до 1830. године, а почевши од 1796. године његово старешинство је признавао и знатан део области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја. Био је носилац руског Ордена Светог Александра Невског.

Рођен је 1748. године у Његушима, од оца Марка и мајке Анђелије. Његови преци су дошли у Црну Гору из тадашње Херцеговине, испод планине Његош. Замонашио се око 1760. године, а са 17 година постао је ђакон. Од 1765. године био је на школовању у Русији. Након повратка рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита. Након обављања званичног синодалног избора, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра за новог црногорског владику обављена је 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и тројице епископа.

Док је 1785. године био у посјети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, који је тврдио да му је Станиша (Скендер-бег) Црнојевић предак. Бушатлија је продро до Цетиња и спалио је Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Аустрија и Русија су 1791. и 1792. године окончале рат са Османским царством, али у мировни споразум није укључена Црна Гора који је поново напао Махмут-паша Бушатлија 1796. године, када су извојеване двије велике побједе, у бици код Мартинића и у бици на Крусима.

Током своје владавине радио је на уједињењу племена, слао им је бројне посланице и писма како би спријечио свађе и крвну освету. Године 1798. Црна Гора је добила први писани закон, који је проширила Народна скупштина на Цетињу 1803. године. Њиме је установљен суд, који се звао „Правитељство суда црногорског и брдског“.

Умро је 1830. године, а 1834. канонизован је у Светог Петра Цетињског и прославља се 31. октобра.