Помазање (грч. χρισμα [chrisma — хризма] — „миропомазање“, χρησις [chrisis — хрисис] — „употреба, коришћење“) је антички обред приликом кога је свето уље мазано на главу новом краљу или првосвештенику.^[1]

Краљеви Израела и велики свештеници примали су помазање уљем као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). Помазање је у почетку било искључива привилегија јеврејских свештеника. Самуило проширује употребу уља и на хебрејске владаре помазавши Саула и Давида. Све од Мојсија до пророка Самуила, свето уље је користило искључиво свештенство да прими „откривење од Бога“. Било је строго забрањено да се слободно прави и користи јер „оно је свето и ви ћете га сматрати за свето“. За кршење забране следила је најтежа казна: „Ко начини такво уље или намаже њим некога, тај ће се истребити из народа свога“.(Излазак 30:33)

Помазаник (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах], грч. χριστός [christós — христос]) је особа помазана светим уљем. У ширем значењу то је онај кога је Бог изабрао за одређену мисију (Лк 4.18). У том смислу је назив коришћен (изузетно) чак и за једног странца као што је персијски краљ Кир (Из 45.1). Рани хришћани су, за разлику од осталих Јевреја, сматрали Исуса помазаником, одакле и назив христос, односно месија/машиах.

У хришћанству је помазање једна од светих тајни. Оно се сматра тајном добијања дарова Светог Духа, путем премазивања светим уљем. У православном хришћанству, помазивање се обавља одмах након крштења. „Помазање је изнад крштења. Јер због помазања (грч. χρισμα [chrisma — хризма]) се зовемо хришћани, не због крштења (грч. βάπτισμα [báptisma — баптизам])“.^[2]

Детаљан приказ хришћанског помазања даје Кирил Јерусалимски који објашњава да се уље „симболички наноси на чело и друге органе осета“ и да „уши, ноздрве и груди посебно треба намазати.“ Кирил сматра да тек поставши помазани (христос), верни заиста постају хришћани.

Код православних се помазање назива миропомазање (грч. μυρον χρισμα [myron chrisma — мирон хрисма]) по једном од састојака, миру или измиру, а код католика света потврда (лат. confirmatio) јер потврђује постајање иницијанта хришћанином.

У историји нововековне српске државе миропомазани владари били су: Кнез Милош Обреновић, Кнез Александар Карађорђевић, Кнез Михаило Обреновић, Краљ Милан Обреновић, Краљ Александар Обреновић и Краљ Петар I Карађорђевић.^{[тражи се извор]}

Помазање се први пут појављује код јевреја када пророк Самуило помазује првог јеврејског цара Саула, тако што му на главу пролива бокал уља.

• Свете тајне
• Свето уље
• Месија
• Христос

п р у Православље
Историја	Исус Христос Дванаест апостола Рано хришћанство Васељенски сабори Мисија Велики раскол
Јерархија	Патријарх Архиепископ Митрополит Епископ Викар Хорепископ
Богословија	Тројица Стварање света Првородни грех Богослужење Благодат Спасење Беседа на гори Десет заповести Страшни суд Вечни живот
Тајне	Крштење Миропомазање Причешће Исповест Јелоосвећење Свештенство Брак
Литургија	Византијски обред Александријски обред Западни обред
Аутокефалне цркве	Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузинска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке Македонска у Америци1 Украјине2
1 Аутокефалност или аутономија није призната од већине помесних цркава, али каноничност епископата и клира није упитна 2 Каноничност не признаје већина помесних цркава