Пол Гоген
| Пол Гоген | |
|---|---|
 Пол Гоген | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ежен Анри Пол Гоген |
| Датум рођења | 7. јун 1848. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 8. мај 1903. (54 год.) |
| Место смрти | Атуона, Острва Маркиз, Француска Полинезија |
| Уметнички рад | |
| Утицаји од | Кацушика Хокусај, Ежен Делакроа, Пол Сезан, Клод Моне, Камиј Писаро, Едгар Дега |
Ежен Анри Пол Гоген (фр. Eugène Henri Paul Gauguin; Париз, 7. јун 1848 — Атуона, 8. мај 1903)[1] био је француски сликар. Гоген је један је од три сликара постимпресионизма. Он је имао свој стил: сликао је помоћу великих површина оивичених црном линијом (слично витражу). Тај стил звао се синтетизам и у њему боја не одређује предмет. Гоген је претеча фовизма.[2][3] На Тахитију је провео други део свог живота и тамо се потпуно посветио сликању. Његова дела су Девојке са Тахитија носе цвеће, Одакле долазимо, ко смо, куда идемо (D'où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?)...
На Тахити одлази први пут 1891, а 1895. дефинитивно одлази у Француску Полинезију, где је умро у патњама и горчини. Његове полинезијске теме своде се на приказивање анималне лепоте женског тела у шаролико орнаментираним ткањима у густом зеленилу тропске вегетације. Своје доживљаје и исповијести објавио је у књигама „Ноа Ноа“ и „Пре и после“. Утицао је на развој експресионизма и формирање фовизма.
Гогенова уметност је постала популарна након његове смрти, посебно захваљујући напорима трговца уметничким делима Амброаза Волара, који је организовао изложбе његових радова током позног дела његове каријере, и помагао у организовању две постхумне изложбе у Паризу.[4][5]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен у Паризу, пореклом потиче од шпанских досељеника у Јужну Америку и вицекраља Перуа, и рано детињство је провео у Лими. Унук је Флоре Тристан, оснивачице савременог феминизма. Након школовања у Орлеану, Француска, Гоген је наредних шест година провео пловећи широм света у трговачкој морнарици а касније и у француској морнарици. Након повратка у Француску 1870, запослио се као помоћник брокера. Његов старатељ Гистав Ароза, успешни пословни човек и колекционар уметничких дела, упознао је Гогена са Камијем Писароом 1875.
Гоген је радним данима био успешан берзански брокер, а одморе је проводио сликајући са Писароом и Полом Сезаном. Иако су му први покушаји били невешти, брзо је напредовао. До 1884. Гоген се са породицом преселио у Копенхаген, где је безуспешно покушао да се бави бизнисом. Приморан да се бави сликарством да би преживео, враћа се у Париз 1885, и оставља породицу у Данској. Без довољно средстава за живот, његова жена (Мет Софи Гад) и њихово петоро деце одлазе да живе са њеном породицом. Гоген је надживео двоје од своје деце.
Године 1886. Гоген је први пут боравио у Понт-Авену у Бретањи, где се упознао са Емилом Бернаром, оснивачем клоазонизма. Новембра исте године је у Паризу срео Ван Гога. Наредне године борави у Панами, затим на Мартинику, где га за сликање инспиришу боје и сунце тропских пејзажа. Најзад оболева од маларије и враћа се у Париз, па почетком 1888. поново у Понт-Авен где се прикључује сликарској школи млађих колега. Ту у једном писму описује своју идеју о уметности:
Савет је, не копирајте много природу, уметност је апстракција, извуците је из природе и сањајте пред њом, размишљајте више о стварању него о резултату. Једини начин да се уздигнемо до бога, је да чинимо оно што и наш божански господар, да стварамо.
Захваљујући Ван Гогу и његовом брату Теу, крајем 1888. одлази у Арл, где развија са Винсентом лично и креативно пријатељство. Као и Винсент, са којим је провео девет седмица сликајући у Арлу, Пол Гоген је доживљавао нападе депресије и једном приликом покушао да себи одузме живот. Разочаран импресионизмом, сматрао је да је традиционално европско сликарство постало сувише имитативно, те да му недостаје симболичка дубина. Насупрот томе, уметност Африке и Азије чинила му се пуном мистичних симбола и снаге. У то доба је у Европи владало занимање за уметност других култура, нарочито Јапана. Позван је да учествује на изложби 1889 . коју су организовали Двадесеторица.
1889, уље на платну. Уметничка галерија Олбрајт-Нокс, Бафало, држава Њујорк, САД
Под утицајем народне уметности и јапанских графика, Гоген је еволуирао у клоазонизам, стил коме је критичар Едуар Дижарден дао име по техници глеђосања коју је примењивао Емил Бернар. Гоген је веома ценио Бернаров рад и одважност да употреби стил који је одговарао Гогеновом настојању да у својој уметности прикаже суштину предмета. У Жутом Христосу из 1889, који се обично сматра најрепрезентативнијим делом клоазонизма, слика је сведена на области чисте боје које су одвојене тешким црним контурама. У таквим делима Гоген није придавао много пажње класичној перспективи и смело је укинуо суптилне прелазе боје—на тај начин ослободивши се дна најкарактеристичнија принципа постренесансног сликарства. Његово сликарство је касније еволуирало у правцу „синтетизма“ где ни облик ни боја не преовлађују, већ обоје имају једнаку важност.
Током 1891. Гоген, исфрустриран недостатком успеха код куће и финансијски осиромашен, плови у тропе како би побегао од европске цивилизације и „свега што је вештачко и конвенционално“. (Пре тога је у неколико наврата покушавао да нађе тропски рај где би могао да 'живи на риби и воћу' и слика својим све примитивнијим стилом, укључујући кратке боравке на Мартинику и као радник на Панамском каналу). Док је живео у селу Матајеа на Тахитију, насликао је Fatata te Miti (Поред мора), La Orana Maria (Здраво Маријо) и друге приказе тахићанског живота. Преселио се у Пунаују 1897, где је насликао своје ремек-дело „Одакле долазимо“ и остатак живота провео у Атуони на Острвима Маркиз, само једном посетивши Француску. Његови радови из тог периода су пуни квази-религијског симболизма и егзотичних приказа становника Полинезије. У Полинезији се често сукобљавао са колонијалном влашћу и католичком црквом. Током овог периода је написао и књигу „Пре и после“ (Avant et Après), која представља расцепкану збирку запажања о животу у Полинезији, сећања, и коментаре о књижевности и сликарству.
Умро је 1903. године и сахрањен на гробљу Калварија у Атуони на острву Хива Оа, Острва Маркиз, Француска Полинезија.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Акт−студија -
Аутопортрет -
Пејзаж из Арла -
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Pol Gogen”. biografija.org. 13. 5. 2019. Приступљено 27. 1. 2022.
- ^ „Prints by Paul Gauguin”. The Australian National University. ArtServe. Приступљено 1. 5. 2018.
- ^ „Woodcut and Wood Engraving”. TheFreeDictionary.com. Приступљено 1. 5. 2018.
- ^ Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. стр. 69. LCCN 2011228502.
- ^ Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. стр. 191. LCCN 43031163.
Литература
[уреди | уреди извор]- Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. стр. 191. LCCN 43031163.
- Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. стр. 69. LCCN 2011228502.
- Bowness, Alan (5. 8. 1971). Gauguin. Phaidon Press Limited. стр. 16. ISBN 978-0-7148-1481-0.
- Blackburn, Henry (1880). Breton Folk: An Artistic Tour in Brittany. Illustrated by Randolph Caldecott. London: Sampson Low, Marston, Searle & Rivington.
- Cachin, Françoise (1992). Gauguin: The Quest for Paradise. 'New Horizons' series. Превод: Paris, I. Mark. Thames & Hudson. стр. 195. ISBN 978-0-500-30007-7.
- C. Childs, Elizabeth; Figura, Starr; Foster, Hal; Mosier, Erika (2014). Gauguin: Metamorphosis. Museum of Modern Art. ISBN 978 0 87070 905 0.
- Childs, Elizabeth C. (6. 10. 2011). „Chapter 6: Remixing Paradise – Gauguin and the Marquesas Islands”. Ур.: Greub, Suzanne. Gauguin and Polynesia. Hirmer Verlag. стр. 306—321. ISBN 978-3-7774-4261-7.
- Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. New York: Doubleday. стр. 336.
- Danielsson, Bengt (1969). The Exotic Sources of Gauguin's Art. стр. 29.
- Eisenman, Stephen F., Gauguin's Skirt. London. . Thames and Hudson. 1999. ISBN 978-0-500-28038-6. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). - Eisenman, Stephen F. (2008). Paul Gauguin: Artist of Myth and Dream. Milan: Skira. ISBN 978-88-6130-458-1.
- Field, Richard S. (1973). Paul Gauguin: Monotypes. Philadelphia Museum of Art (Lebanon Valley). LCCN 73077306. OL 5430689M.
- Frèches-Thory, Claire (1988). „The Return to France”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. стр. 369-73. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
- Goddard, Linda (2008). „'The Writings of a Savage?' Literary Strategies in Paul Gauguin's "Noa Noa"”. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Warburg Institute. 71: 277—293. JSTOR 20462786. S2CID 193429511. doi:10.1086/JWCI20462786.
- Gauguin, Paul; Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin.
- Gauguin, Paul (2011) [1921]. Paul Gauguin's Intimate Journals. Translated by Van Wyck Brooks. Mineola, New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-29441-4.
- Gauguin, Paul. The letters of Paul Gauguin to Georges Daniel de Monfreid, translated by Ruth Pielkovo; foreword by Frederick O'Brien. archive.org
- Gayford, Martin (2006). The Yellow House: Van Gogh, Gauguin, and Nine Turbulent Weeks in Arles. London: Penguin UK. стр. 368. ISBN 978-0-670-91497-5.
- Huntington Wright, Willard (1915). Modern Painting: Its Tendency and Meaning New York: John Lane Company.
- Mathews, Nancy Mowll (2001). Paul Gauguin, an Erotic Life. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 316. ISBN 978-0-300-09109-0.
- Rewald, John (1986). Studies in Post-Impressionism. Harry N. Abrams Inc.
- Richardson, John (1991). A Life of Picasso, The Cubist Rebel 1907–1916. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-26665-1..
- Solomon-Godeau, Abigail. Going Native, Paul Gauguin and the Invention of the Primitivist Modernist. The Expanding Discourse: Feminism and Art History. 1st ed. Boulder, CO: WestView, 1992. 313–329
- Stuckey, Charles F. (1988). „The First Tahitian Years”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. стр. 210-95. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
- Sweetman, David Paul Gauguin, A Life. New York City. . Simon & Schuster. 1995. ISBN 978-0-684-80941-0. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). - Szech, Anna (15. 2. 2015). „Marquesas 1901–1903”. Ур.: Bouvier, Raphaël; Schwander, Martin. Paul Gauguin. Fondation Beyeler (Hatje Cantz). стр. 148—9. ISBN 978-3-7757-3959-7.
- Thomson, Belinda (1987). Gauguin. London: Thames and Hudson. стр. 215. ISBN 978-0-500-20220-3.
- Walther, Ingo F. (2000). Gauguin. Taschen. стр. 95. ISBN 978-3-8228-5986-5.
- Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. Garden City, New York: Doubleday.
- Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin, Paris: H. Floury.
- Gauguin, Paul (Brooks, Van Wyck, translator; 1997). Gauguin's Intimate Journals. Preface by Emil Gauguin, New York, Crown Publishers, 1936.
- Pichon, Yann le (1987). Gauguin: Life, Art, Inspiration. Превод: I. Mark Paris. New York: Harry N Abrams. ISBN 978-0-8109-0993-9..
- Rewald, John (1956; revised 1978). History of Post-Impressionism: From Van Gogh to Gauguin, London: Secker & Warburg.
- Rewald, John. (1946) History of Impressionism.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Видео
[уреди | уреди извор]- Гоген: Проблематични син симболизма (Јутјуб; енгл. јез.)
Текст
[уреди | уреди извор]- Гогенова алхемија у Гран палеу („Политика”, 1. јануар 2018)
- Gauguin Paintings, Sculpture, and Graphic Works at the Art Institute of Chicago
- Paul Gauguin на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Пол Гоген на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Gauguin's Cats in Art
- The Private Collection of Edgar Degas, fully digitized text from The Metropolitan Museum of Art libraries (see essay: Degas and Gauguin p. 221–234)
- Gauguin's Intimate Journals, 1936 - on Archive
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
