Патријарх српски Арсеније IV
| Патријарх српски Арсеније IV | |
|---|---|
 Патријарх српски Арсеније IV | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1698. |
| Место рођења | Пећ, Османско царство |
| Датум смрти | 18. јануар 1748. (49/50 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија |
| Архиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | (1725-1737) |
| Претходник | Мојсије I |
| Наследник | Јоаникије III |
| Поглавар Карловачке митрополије | |
| Године | (1737—1748) |
| Претходник | Викентије Јовановић |
| Наследник | Исаија Антоновић |
Арсеније IV Јовановић Шакабента (Пећ, 1698 или 1699 — Сремски Карловци, 18. јануар 1748) био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1725. до 1737. године[1] а потом поглавар Карловачке митрополије од 1737.[1] до 1748. године.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]
Арсеније је пореклом из Бањана из села Шаке код Реновца, по чему су и добили презиме Шакабенте.[3] Породица му је живела у Старом Влаху, где су били филурџије са баштином у селу Опаљенику. За његов успон пресудна је била помоћ имућног кнеза Братула Јанковића из Нове Вароши који га је узе под своје старање.[4] Замонашио се као младић и врло рано (пре 1723) постао рашки митрополит. Патријарх Мојсије га је за живота одредио за свог наследника, па је Арсеније постао патријарх 1725. године.
Арсенија IV је, попут Арсенија III Чарнојевића, активно радио на ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио аустријској војсци када је 1737. године избио нови аустро-турски рат. Са њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну Аустрије. Турци су га хтели живог "сажећи" (спалити) па је морао да се склони у Аустрију.[5] Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV предводи другу велику сеобу Срба на север, у Угарску.
Након смрти карловачког митрополита Викентија, патријарх Арсеније IV постао је и администратор Карловачке митрополије. Царица Марија Терезија потврдила је 1741. године патријаршијско достојанство Арсенију IV и поставила га за духовног поглавара над целим српским свештенством и народом.
Арсеније IV је, на месту старе и скромне митрополијске резиденције у Карловцима, подигао нови двор (касније је изгорео у пожару - 1788) и семинар и капелу светог Трифуна, која је постојала све до подизања карловачке Саборне цркве.
Током живота у Аустрији, Арсенија IV није одржавао везе са патријархом Јоаникијем III кога су поставили Турци, али се бринуо о манастирима и црквама у Србији.
Патријарх Арсеније IV умро је јануара 1748. године у Карловцима. Сахрањен је у манастиру Крушедол.
Имао је брата Андрију и сестру Анђелију, удату за кнеза Атанасија Рашковића.[4]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 71. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Вуковић 1996, стр. 33-34.
- ^ М. С. Милојевић: Обшти лист Патријаршије Пећске, Гласник Српског ученог друштва књига XXXV. стр. 77.
- ^ а б Тричковић, Радмила (2013). Београдски пашалук 1687-1739. Београд: Службени гласник. стр. 381—383. ISBN 978-86-519-1782-3.
- ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године
Литература
[уреди | уреди извор]- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Грујић, Радослав (1913). „Писма пећских патријараха из другог и трећег деценија XVIII-тог века”. Споменик СКА. 51: 105—134.
- Грујић, Радослав (1931). „Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18 веку”. Гласник Историског друштва у Новом Саду. 4: 13—34, 224—240.
- Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље. 19 (1-2): 16—30. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019.
- Руварац, Иларион (1900). „Повеља патријарха Мојсеја дана рашком митрополиту Арсенију Јовановићу”. Споменик СКА. 38: 122.
- Руварац, Иларион (1901). Рашки епископи и митрополити. Београд: Српска краљевска академија.
- Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
- Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Архиепископи |
| ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Патријарси |
| ||||||||
| Карловачки митрополити1 |
| ||||||||
| Београдски митрополити |
| ||||||||
| Цетињски митрополити |
| ||||||||
| Патријарси2 |
| ||||||||
| |||||||||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
