Парохија је од најранијих хришћанских времена означавала локалну хришћанску заједницу. Као таква, појављује се и у списима Отаца Цркве као и у канонима првих Сабора. Изворна грчка реч је ПАРОИКИА и она значи „привремено“ или „друго по важности“ обитавалиште. Вечни Дом, Кућа, увек се означава као ОИКОС.

За хришћане, овај Дом је Царство Божије, Храм у коме Бог борави, Нови Јерусалим. Бог, међутим, све док се тамо не нађемо, за нас на земљи установљује привремени дом - скинију (шатор) у којем Исус, Оваплоћени Логос живи са нама у Духу Светоме, као што је, такође, живео и са Јеврејима у пустињи, када су путовали у Земљу Обећања. Али, у Старом завету је ово божанско присуство у Скинији било само симболички изражено кроз Ковчег Завета. У Новом завету заједничарење са Богом је непосредно и реално у Телу и Крви Христовој. Зато нас парохија, ПАРОИКИА, приводи Дому. Али она овоме може да послужи само уколико ми у њој не гледамо наше достигнуће, „наш понос“ или - још горе од тога - национални клуб усмерен ка „сталном насељењу“ у ОВОМ свету, далеко од Царства.

• Јован Мајендорф: „Визија Јединства“