Панкасила (Indonesian: [pantʃaˈsila] ( слушај) је званична државна, темељна филозофска теорија Индонезије. Име је направљено од две речи које су изворно изведене из санскрита: „панца“ („пет“) и „сила“ („принципи“).^[1]

Састоји се од пет принципа:

1. Ketuhanan yang Maha Esa (Једно божанство)
2. Kemanusiaan yang adil dan beradab (Праведно и цивилизовано човечанство)
3. Persatuan Indonesia (Јединство Индонезије)
4. Kerakyatan yang dipimpin oleh hikmat kebijaksanaan dalam permusyawaratan/perwakilan (Демократија вођена унутрашњом мудрошћу у једногласности која проистиче из разматрања међу представницима)
5. Keadilan sosial bagi seluruh rakyat Indonesia (Социјална правда за све људе Индонезије)

Последњег дана прве сесије, индонежански националиста Сукарно одржао је говор, који је касније постао познат као „Рођења Панкасиле“,^[2] у којем је изнео пет принципа за које је предложио да формирају филозофску основу независног Индонезије. Његова оригинална формулација је била:^[3][4][5]

1. Kebangsaan Indonesia: Индонежански патриотизам; укључивање свих људи који живе у Индонезији
2. Internasionalisme: Интернационализам који наглашава правду и врлину хуманости
3. Musyawarah Mufakat: Делиберативни консензус који наглашава облик представничке демократије у којој је етничка доминација одсутна и сваки члан вијећа има једнаку моћ гласа
4. Kesejahteraan Sosial: Социјално благостање засновано на теорији социјалне државе и наглашавајући популарни социјализам
5. Ketuhanan yang Maha Esa: Божанство које је крајње јединство (формулација за коју се може сматрати да имплицира и монотеизам или пантеизам, чиме се оставља простор за све главне религије Индонезије).

Сукарно је у свом говору одбацио Панча Дарму као име, рекавши да „дарма“ значи „обавеза“, али да он предлаже принципе. Даље је рекао да му се допада симболично значење „пет" јер постоји пет стубова ислама, пет прстију на руци и пет чула. Начела је назвао Панкасила.^[6]

Међународна хуманистичка и етичка унија (ИХЕУ), атеистичка група, критиковала је прву силу јер не укључује право на атеизам, односно одбацивање теистичког веровања. ИХЕУ је тврдио да то омогућава културу репресије против атеиста и да, све док индонежански закон признаје само религије будизма, конфуцијанизма, хиндуизма, ислама, протестаната и католичког хришћанства, људе који се нису идентификовали ни са једним од њих, укључујући атеисте, би „наставио да доживљава званичну дискриминацију“.^[7]

Критика Панкасиле је забрањена кривичним законом јер грб Индонезије укључује Панцасила. Према члану 68,^[8] за такву клевету предвиђена је казна до пет година затвора или пола милијарде рупија. У 2018. години, контроверзни вођа Исламског фронта бранилаца Мухамед Ризиек Шихаб оптужен је по члану 154а и 320 Кривичног закона за увреду државне идеологије и клевету. Оптужбе су касније одбачене.^[9]

• Anderson, Benedict (1961). Some Aspects of Indonesian Politics under the Japanese occupation, 1944-1945. Cornell University. Dept. Of Far Eastern Studies. Modern Indonesia Project. Interim reports series - Cornell University. Modern Indonesia Project. Ithaca, N.Y.: Cornell University. 
• Arniati Prasedyawati Herkusumo (1982). Chuo Sangi-in: Dewan Pertimbang Pusat Pada Masa Pendudukan Jepang [Chuo Sangi-in: The Central Advisory Council during the Japanese Occupation] (на језику: Indonesian). Jakarta, Indonesia: PT. Rosda Jayaputra. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Daradjadi; Osa Kurniawan Ilham (2020). Pejambon 1945: Konsensus Agung para Pelatak Fondasi Bangsa [Pejambon 1845: The Great Consensus of the Nation's Founders] (на језику: индонежански). Jakarta: Kompas Gramedia. ISBN 978-623-00-2017-9. 
• Elson, R. E. (октобар 2009). „Another Look at the Jakarta Charter Controversy of 1945” (PDF). Indonesia. 88 (88): 105—130. Приступљено 21. 12. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Feith, Herbert (2008) [1962]. The Decline of Constitutional Democracy in Indonesia. Singapore: Equininox Publishing (Asia) Pte Ltd. ISBN 978-979-3780-45-0. 
• Kahin, George McTurnan (1952). Nationalism and Revolution in Indonesia. Ithaca, New York: Cornell University Press. 
• Kosky Zakaria, ур. (1999). Indonesia 1999: An Official Handbook. Jakarta: Indonesian Department of Information. 
• Kusuma, A.B (2004). Lahirnya Undang-Undang Dasar 1945 : memuat salinan dokumen otentik badan oentoek menyelidiki oesaha2 persiapan kemerdekaan [The Birth of the 1945 Constitution: including copies of the authentic documents of the Investigating Committee for Preparatory Work for Independence] (на језику: Indonesian). Depok, Indonesia: Badan Penerbit Fakultas Hukum Universitas Indonesia. ISBN 979-8972-28-7. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Legge, John David (2003). Sukarno: A Political Biography. Singapore: Archipelago Press. стр. 101–102. ISBN 978-981-4068-64-2. 
• Nasution, Adnan Buyung (1992). The Aspiration for Constitutional Government in Indonesia: A Socio-legal Study of the Indonesian Konstituante, 1956-1959. Pustaka Sinar Harapan. ISBN 9789794162187. 
• Prawiranegara, Sjafruddin (октобар 1984). „Pancasila as the Sole Foundation” (PDF). Indonesia. 38 (38): 74—83. JSTOR 3350846. doi:10.2307/3350846. hdl:1813/53800. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ricklefs, M.C. (2008) [1981]. A History of Modern Indonesia Since c.1300 (4th изд.). London: MacMillan. ISBN 978-0-230-54685-1. 
• Smith, Roger M., ур. (1974). Southeast Asia: Documents of Political Development and Change. Ithaca and London. 
• Sukarno (1949). Lahirnya Pancasila [The Birth of Pancasila] (на језику: индонежански). Yogyakarta: InGuntur.