Оџаклија (тур. ocaklı) се у старим српским кућама називала просторија која има огњиште са зиданим димњаком,^[1] односно оџаком, по коме је просторија и добила име. Често је то била гостинска, али се овај термин користио и за само огњиште у главној просторији у кући. Касније, развојем архитектуре и повећањем броја просторија у кућама, ова просторија добила је улогу кухиње.^[2] Оџаклијом се понекад назива и само огњиште у просторији.

Израз оџаклија настао је од турцизма оџак (тур. ocak, што значи „огњиште”, „пећ”, „шпорет”, као и „породица”, „дом”^[3]), а што је еквивалент за српску реч димњак.

Прве, најједноставније куће састојале су се само из једне просторије, која је имала вишеструку намену и формирале су се према потреби. Развојем зграда за становање јавља се и вишепросторност стамбених зграда и јављају се просторије посебних намена. Уз куће се почела дограђивати још једна просторија, па се тако она већа издваја као „гостинска соба”, соба за окупљања — оџаклија (која се називала и једноставно „кућа”). Мања просторија се називала једноставно „соба”.^[4]

У оџаклију се улази директно споља, или са трема, а из ње у собу,^[5] односно у остале собе које се, када их има више, наслањају на оџаклију.^[4] Просторија редовно има оџак (огњиште) уз преградни зид који је одваја од собе. Старинске оџаклије имале су интересантне оџаке (димњаке) који се понекад у горњем делу шири од своје основе. Јован Цвијић пише да се димњак наткривен ћерамидом зове комин, а онај откривени гологлави.^[6][7]

Оџаклија је у почетку била главна просторија у кући и служила је за социјална окупљања, да би, развојем стамбеног простора, добила намену кухиње, односно просторије у којој се обављају кућни послови, првенствено за кување и прање, као и за чување пољопривредних производа и намирница.^[8] Из оџаклије су се касније развиле друге наменске просторије, каква је, на пример, остава.^[9] Крајем 19. века џаклија губи своју привредну намену и остаје све мања. Почетком 20 века, појавом штедњака, огњиште нестаје из ове просторије и она се претвара у кухињу.^[10]

Интересантан податак представља чињеница да су управо једну оџаклију у Пироту, игром случаја, око 1883. године истовремено насликала два наша велика сликара, Паја Јовановић и Ђорђе Крстић. Они су се, сваки на свом пропутовању кроз Србију, срели управо у тој кући, код једног пиротског домаћина. На обе слике приказано је исто огњиште у малој просторији, величине обичне пушнице или омање шупе. Ђорђе Крстић је своју слику изложио на изложби у Градској касини, коју је априла 1884. организовало Друштво пријатеља уметности.^[11] Слика је 1911. године, четири године после ауторове смрти, пренета у Народни музеј. Паја Јовановић је своју овом музеју поклонио 1947. О том догађају он је, приликом посете музеју исте године, рекао: „Сећам се, седели смо у тој кујни пиротског сељака, доброг човека, и сликали је у једном трену. Лепо би било да уз ову Ђокину у нашем музеју буде и она моја. Носио сам је свуда са собом, преживела је чак и бомбардовања и битку за Беч, нашао сам је после рата у свом похараном атељеу и сада донео са собом.”^[12]

• Трем
• Народно неимарство

• Tursko-srpski - srpsko-turski rečnik. Beograd: Јасен. 2005. стр. 169. ISBN 978-86-85337-12-3. COBISS.SR 126223372
• Вујаклија, Милан (1986). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 651. COBISS.SR 30905103
• Цвијић, Јован (1922). Балканско полуострво и јужнословенске земље, Књ. 1. Загреб: Хрватски штампарски завод. Приступљено 25. 9. 2018. COBISS.SR 13736455
• Хасанбеговић, Рабија (1965—1966). „Архитектура сеоске куће и привредних зграда у Ресави”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 28-29: 99—124. Приступљено 25. 9. 2018. 
• Влаховић, Бреда (1991). „Друштвена организација породице и стамбени простор”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 54-55: 249—256. Приступљено 26. 9. 2018. 
• Милић-Криводољанин, Божидар (1954). „Развитак породичног насеља у селу Јасици”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 17: 40—69. Приступљено 26. 9. 2018. 

Оџаклија на Викимедијиној остави.