Отпадне материје
Отпадне материје су продукти настали физиолошким функцијама човјека и животиња, као и свим другим многобројним људским активностима у сопственом окружењу.[1]
Према поријеклу дијеле се на:
[уреди | уреди извор]- Физиолошке
- Кућне
- Јавне
- Индустријске (отпадне воде)[2]
Према стању у коме се налазе дијеле се:
[уреди | уреди извор]- Текуће:
- Фекалије (фецес и урин)
- Људске фекалије
- Животињске фекалије
- Излучевине организама
- Канализационе воде купатила, праоница
- Индустријске отпадне воде
- Атмосферске воде које испирају јавне површине (пијаце, улице, дворишта)
- Фекалије (фецес и урин)
- Тврде:
Према степену опасности дијеле се:
[уреди | уреди извор]Решавање проблема отпада:
[уреди | уреди извор]- Депоније
- Отпади (Мјеста која чувају ону врсту отпада која се у постојећем или промјењеном облику може одмах поново користити).
- Спаљивање отпада
- Рециклирање отпада[2]
Дефиниције
[уреди | уреди извор]Шта чини отпад зависи од ока посматрача; отпад једне особе може бити ресурс за другу особу.[3] Иако је отпад физички објекат, његово стварање је физички и психолошки процес.[3] Дефиниције које користе разне агенције су дате испод.
Програм Уједињених нација за животну средину
[уреди | уреди извор]Према Базелској конвенцији о контроли прекограничног кретања опасног отпада и њиховог одлагања из 1989. године, чл. 2(1), „отпад су супстанце или предмети који се одлажу или су намењени за одлагање или се од њих захтева одлагање према одредбама националног закона".[4]
Одељење за статистику Уједињених нација
[уреди | уреди извор]UNSD Речник статистике животне средине[5] описује отпад као „материјале који нису примарни производи (тј. производи произведени за тржиште) за које произвођач нема даљу употребу у смислу сопствене сврхе производње, трансформације или потрошње, а које жели да одложи. Отпад може настати приликом вађења сировина, прераде сировина у међупроизводе и финалне производе, потрошње финалних производа и других људских активности. Остаци који се рециклирају или се поново непосредно користе су изузети“.
Европска унија
[уреди | уреди извор]Према Оквирној директиви о отпаду 2008/98/ЕЦ, чл. 3(1), Европска унија дефинише отпад као „предмет који носилац одбацује, намерава да одбаци или је дужан да одбаци.“[6] За боље стуктуирани опис Директиве о отпаду, погледајте резиме Европске комисије.[7]
Извештавање
[уреди | уреди извор]
Постоји много питања која окружују извештавање о отпаду. Најчешће се мери по величини или тежини, и постоји велика разлика између њих. На пример, органски отпад је много тежи када је мокар, а пластичне или стаклене флаше могу имати различите тежине, али су исте величине.[8] На глобалном нивоу, тешко је евидентирати отпад јер земље имају различите дефиниције отпада и шта спада у категорије отпада, као и различите начине извештавања. На основу непотпуних извештаја њених учесника, Базелска конвенција процењује да је 2001. године настало 338 милиона тона отпада.[9] За исту годину, OECD је проценио 4 милијарде тона из својих земаља чланица.[10] Упркос овим недоследностима, извештавање о отпаду је и даље корисно у малим и великим размерама да би се утврдили кључни узроци и локације, и да би се пронашли начини за спречавање, минимизирање, обнављање, третман и одлагање отпада.
Трошкови
[уреди | уреди извор]
Еколошки трошкови
[уреди | уреди извор]Отпад којим се неадекватно управља може привући глодаре и инсекте, који могу да носе гастроинтестиналне паразите, жуту грозницу, црве, кугу и друге болести за људе, док излагање опасном отпаду, посебно када се спали, може изазвати разне друге болести укључујући рак.[11] Токсични отпадни материјали могу контаминирати површинске воде, подземне воде, тло и ваздух што узрокује више проблема за људе, друге врсте и екосистеме.[12] Третман и одлагање отпада производи значајне емисије гасова стаклене баште (GHG), посебно метана, који значајно доприносе глобалном загревању.[9] Како се глобално загревање и емисија CO2 повећавају, тло почиње да постаје већи понор угљеника и постаје све нестабилније за живот биљака.[13]
Друштвени трошкови
[уреди | уреди извор]Управљање отпадом је значајно питање еколошке правде. Многа од горе наведених еколошких оптерећења чешће сносе маргинализоване групе, као што су расне мањине, жене и становници земаља у развоју. NIMBY (not in my back yard) је противљење станара предлогу за нови развој јер им је близак.[14] Међутим, потреба за проширењем и постављањем постројења за третман и одлагање отпада расте широм света. Сада постоји растуће тржиште у прекограничном кретању отпада, и иако већина отпада који тече између земаља иде између развијених земаља, значајна количина отпада се премешта из развијених у земље у развоју.[15]
Економски трошкови
[уреди | уреди извор]Економски трошкови управљања отпадом су високи и често их плаћају општинске власти;[16] новац се често може уштедети ефикасније дизајнираним рута сакупљања, модификовањем возила и јавним образовањем. Политика заштите животне средине, као што је плати колико бацаш, може смањити трошкове управљања и смањити количине отпада. Опоравак отпада (односно, рециклажа, поновна употреба) може да смањи економске трошкове јер се избегава вађење сировина и често смањује трошкове транспорта. „Економска процена система управљања комуналним отпадом су студије случаја користећи комбинацију процене животног циклуса (LCA) и животног циклуса трошкова (LCC)“.[17] Локација објеката за третман и одлагање отпада често смањује вредност имовине због буке, прашине, загађења, неугледности и негативне стигме. Неформални сектор отпада углавном се састоји од сакупљача отпада који сакупљају метале, стакло, пластику, текстил и друге материјале, а затим њима тргују зарад профита. Овај сектор може значајно да промени или смањи отпад у одређеном систему, али други негативни економски ефекти долазе са болешћу, сиромаштвом, експлоатацијом и злостављањем његових радника.[18]
Утицај на заједнице
[уреди | уреди извор]Људи у земљама у развоју пате од контаминиране воде и депонија узрокованих незаконитом политиком владе која дозвољава земљама и компанијама из првог света да транспортују своје смеће до њихових домова и често у близини водених површина. Исте те владе не користе тај профит од трговине отпадом да креирају начине управљања депонијама или изворима чисте воде. Фотограф Кевин Макелвани[19] документује највећу светску депонију е-отпада под називом Агбогблоши у Акри у Гани, која је некада била мочвара. Младићи и деца који раде у Агбогблошие разбијају уређаје да би дошли до метала, задобијају опекотине, оштећења очију, проблеме са плућима и леђима, хроничну мучнину, исцрпљујуће главобоље и респираторне проблеме, а већина радника умире од рака у својим двадесетим годинама.[19] На Макелванијевим фотографијама, деца на пољима пале фрижидере и компјутере са поцрнелим рукама и дотрајалом одећом окружени животињама, попут крава са отвореним ранама, на сметлишту. Постоје гомиле отпада који се користе као импровизовани мостови преко језера, при чему метали и хемикалије продиру у воду и подземне воде које би могле бити повезане са водоводним системима у кућама. Иста несрећна ситуација депониј може се видети и у другим земљама које се сматрају трећим светом, попут других западноафричких земаља и Кине. Многи се залажу за управљање отпадом, заустављање трговине отпадом, стварање постројења за третман отпадних вода и на крају обезбеђивање чистих и приступачних извора воде. Здравље свих ових људи на депонијама и обухваћених водних система су људске потребе/права која се одузимају.[19]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Група аутора, Превентивна медицина, Просвета , Београд, 1952.
- ^ а б Група аутора, Популарни медицински лексикон, НИП , Загреб, 1955.
- ^ а б Doron, Assa (2018). Waste of a Nation : Garbage and Growth in India. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-98060-0. OCLC 1038462465.
- ^ “Basel Convention.” 1989. „Basel Convention Home Page” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2017-05-16. г. Приступљено 2017-05-27.
- ^ Glossary of Environment Statistics Архивирано 2013-01-04 на сајту Wayback Machine. 1997. UNSD. Updated web version 2001.
- ^ „Directive 2008/98/EC of the European Parliament and of the Council of 19 November 2008 on waste and repealing certain Directives (Text with EEA relevance)”. europa.eu. 22. 11. 2008.
- ^ European Commission's summary
- ^ "Solid Waste Management." 2005. United Nations Environment Programme. Chapter III: Waste Quantities and Characteristics, 31-38. unep.or.jp Архивирано 2009-10-22 на сајту Wayback Machine
- ^ а б “International Waste Activities.” 2003. U.S. Environmental Protection Agency. 12 Oct 2009. epa.gov Архивирано 2009-10-16 на сајту Wayback Machine
- ^ "Improving Recycling Markets." OECD Environment Program. Paris: OECD, 2006. oecd.org Архивирано 2015-09-24 на сајту Wayback Machine
- ^ Ferronato, Navarro; Torretta, Vincenzo (2019). „Waste Mismanagement in Developing Countries: A Review of Global Issues”. International Journal of Environmental Research and Public Health (на језику: енглески). 16 (6): 1060. PMC 6466021
. PMID 30909625. doi:10.3390/ijerph16061060 .
- ^ Diaz, L. et al. Solid Waste Management, Volume 2. UNEP/Earthprint, 2006.
- ^ Kirschbaum, Miko U.F. (2000-01-01). „Will changes in soil organic carbon act as a positive or negative feedback on global warming?”. Biogeochemistry (на језику: енглески). 48 (1): 21—51. ISSN 1573-515X. S2CID 97491270. doi:10.1023/A:1006238902976.
- ^ Wolsink, M. "Entanglement of interests and motives: Assumptions behind the NIMBY-theory on Facility Siting." Urban Studies 31.6 (1994): 851-866.
- ^ Ray, A. "Waste management in developing Asia: Can trade and cooperation help?" The Journal of Environment & Development 17.1 (2008): 3-25.
- ^ “Muck and brass: The waste business smells of money.” The Economist. 2009 02 28. pp. 10-12.
- ^ Journal of Cleaner Production 13 (2005): 253-263.
- ^ Wilson, D.C.; Velis, C.; Cheeseman, C. "Role of informal sector recycling in waste management in developing countries." Habitat International 30 (2006): 797-808.
- ^ а б в „Agbogbloshie: the world's largest e-waste dump – in pictures”. The Guardian (на језику: енглески). 2014-02-27. ISSN 0261-3077. Приступљено 2021-11-11.
Литература
[уреди | уреди извор]- Baldwin CL, Runkle RS (октобар 1967). „Biohazards symbol: development of a biological hazards warning signal”. Science. 158 (3798): 264—5. Bibcode:1967Sci...158..264B. PMID 6053882. S2CID 38466300. doi:10.1126/science.158.3798.264.
- Preston, Richard (1994). The Hot Zone. New York: Anchor Books. ISBN 978-3-426-77257-7.
- Preston, Richard (2002). The Demon in the Freezer: A True Story
. ISBN 978-0-375-50856-1. - „Chemical safety in the home”. NI Direct Government Services. Приступљено 11. 5. 2021.
- „CDC - Chemical Safety - NIOSH Workplace Safety and Health Topic”. www.cdc.gov. Приступљено 2015-09-03.
- „Chapter 8 - Chemical Hazards”. sp.ehs.cornell.edu. Приступљено 2016-02-02.
- Government of Canada, Canadian Centre for Occupational Health and Safety (2020-11-12). „Canadian Centre for Occupational Health and Safety”. www.ccohs.ca. Архивирано из оригинала 29. 06. 2022. г. Приступљено 2020-12-01.
- „Hazard symbols and hazard pictograms - Chemical classification”. hse.gov.uk. Health and Safety Executive. Приступљено 2016-02-11.
- „Why Transition? | Transitioning to Safer Chemicals | Occupational Safety and Health Administration”. www.osha.gov. Приступљено 2020-12-01.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- BBC h2g2 - Waste
- Waste-US Environmental Protection Agency
- Wasteonline
- Wastewatch
- Waste
- Taking back the trash
- European Waste Catalogue!!
- Municipal waste generation by country
- Waste recycling technology, how to separate materials with automatic system - videos availables
- Environmental Services Association
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
