Откровење Петрово или Петрова апокалипса (Откровење Петрово) је хришћански апокриф написан у првој половини 2. века.

Откривење Петрово је један од важних ранохришћанских текстова, који датира из 125-150. године. Спомиње се као библијска књига у најстаријем познатом списку књига Новог Завета - Мураторијевом канону, где је постављен одмах иза Откривења Јовановог, са напоменом да „многи наши људи не желе да се чита у цркви”. Фрагмент оригиналног текста чува се у музеју у Каиру, Египат. Пронађен је крајем 19. века (1886-1887. године) у пустињи близу места Ахмим у северном Египту, у гробу монаха који датира из 8. или 9. века.

У 20. веку откривен је комплетан текст овог апокрифа на етиопском језику^[1] .

Текст је збирка од 4 приче - Преображење Христово на гори Тавор, и следећи опис раја, као и Маслинска проповед Христова, и следећи опис пакла. Истовремено, етиопска и грчка верзија се веома разликују једна од друге, конвергирајући углавном у 2 идеје - мудраци (пагански свештеници) након смрти одлазе у пакао, и изјава да су сви остали грешници и грешници у паклу виши од жене које су избацивале децу из материце.

Ауторство се приписује апостолу Петру. Kлимент Александријски и Методије Олимпски су текст сматрали аутентичним и богонадахнутим ^[2]. У Поезији патријарха Никифора, Петрова апокалипса је класификована као контроверзно дело. Kанон Муратори (један од најстаријих преписа канонских књига Новог завета, друга половина 2. века) извештава следеће о Петровој апокалипси ^[3]:Ми прихватамо само апокалипсу Јована и Петра, иако неки од нас не желе да се ова последња чита у цркви.

Макарије Велики и Јевсевије Цезарејски приписују Петрово Откровење фалсификованим делима.

Петрова апокалипса је мешавина разних јеванђелских прича са есхатолошким мотивима. Истовремено, есеј се не фокусира на други Христов долазак, посвећујући сву пажњу описима пакла, раја, постхумних мука и награда, при чему има пастирски циљ.