Новогрчки језик
| новогрчки језик | |
|---|---|
| Νέα Ελληνικά | |
 | |
| Регион | источни Медитеран |
индоевропски
| |
Ранији облици | прото-грчки језик
|
| грчки алфабет | |
| Језички кодови | |
| ISO 639-3 | grc |
Новогрчки језик или савремени грчки језик (Νέα Ελληνικά), је живи језик[1][2] којим данас говори 14 милиона људи у Грчкој и на Кипру. Има велики број говорника широм Балкана, највише у Македонији и Албанији.[3][4][5][6][7] Сматра се једним од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи.[3]
Грчки језик је званични језик Грчке и јужног дела Кипра[3] и један од званичних језика Европске уније. Признат је као мањински језик у Албанији, Јерменији, Аустралији, Мађарској, Италији, Румунији, Турској, Украјини и САД.[4]
Историја
[уреди | уреди извор]Грчки језик припада групи индоевропских језика.[8] Унутар индоевропске језичке породице одвојено се развија хеленска група језика, од којих су до данас преживели савремени грчки језик и цаконски (τσακώνικα),[9] који је заступљен у деловима Пелопонеза.[10] Историјски и културно један је од најутицајнијих светских језика. Савремени грчки језик је изолат који припада сопственој лингвистичкој грани и дели заједничке особине индоевропских и језика Балканског језичког савеза (шпрахбунда).[4]
Историја грчког језика комплексна је самим тим што појам хеленски не обухвата само један језик, већ читав низ језика, дијалеката и дијалекатских група утемељених на заједничкој основи. У групу хеленских језика спадају дорска, микејска и еолска дијалекатска група.[а] Новогрчки језик какав данас познајемо развио се из атичког дијалекта, који припада микејској дијалекатској групи. Атички дијалекат еволуирао је у класични грчки језик и којне (κοινή) који је током векова еволуирао најпре у византијски грчки, а потом у савремени.[10]
Којне дијалекат
[уреди | уреди извор]Којне дијалекат има посебну важност за савремени грчки језик. Од 4. века старе до 4. века нове ере имао је широм Медитерана сличну улогу коју данас има енглески језик у данашњем свету. На овом језику споразумевали су се трговци из различитих области и на њему се успостављала целокупна комуникација. Чак је и Нови Завет писан овим језиком, а и чувена Септуагинта преведена је са јеврејског на којне грчки. Којне је имао широку заступљеност у тадашњем грчком свету, па није необично што се баш он наметнуо као основа за наредне фазе грчког језика.[10]
Византијски грчки
[уреди | уреди извор]Византијски период грчког језика трајао је све до пада Константинопоља 1453. године. У то време, грчки је био у званичној државној употреби. Током византијског периода догодила се већина фонолошких и граматичких промена које су продубиле разлику између старог грчког и савременог грчког језика. Иако је тешко подвући прецизну лингвистичку границу, може се рећи да је развој савременог грчког језика почео са падом Константинопоља и нестанком Византије.[10]
Катаревуса и димотики
[уреди | уреди извор]Током поствизантијског периода, грчки је пролазио кроз извесно двојезичје у којем су локални дијалекти коегзистирали са отменим писаним језиком. Ова коегзистенција посебно је дошла до изражаја током 19. и 20. века. Године 1830. када је створена нова грчка држава, пелопонески дијалекат био је усвојен као говорни језик из којег је настао димотики (δημοτική) варијетет. Истовремено се, од 1834. до 1976. године,[3] развијао и користио варијетет катаревуса (καθαρεύουσα), што је био писани грчки језик заснован на идеји традиције и чистоће у односу на инострани лексички утицај, а кроз богаћење архаичним грецизмима. Катаревуса је био језик присутан у званичним документима и књижевним делима, доста другачији од свакодневног говора Грка.[3] Грчка влада је 1976. димотики прогласила јединим званичним и стандардним језиком савремене Грчке, иако поједини лингвисти сматрају да у грчком до данас постоје елементи двојезичја.[10]
Писмо
[уреди | уреди извор]Грчки алфабет је једино писмо у употреби у новогрчком језику.[4] Потиче из 8. века п пре нове ере, а састоји се од 24 карактера.[3]
Напомене
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Modern Greek (1453-) [ell]”. SIL. SIL International. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ „Modern Greek (1453-) [gre]”. SIL. SIL International. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ а б в г д ђ „Grčki”. Zvanična prezentacija. Bisc-Belgrade International Study Center. Архивирано из оригинала 23. 10. 2017. г. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ а б в г „Грчки језик”. CIKLOPEA. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ „Cultural Relations and Greek Community”. Official web site. Hellenic Republic - Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ „Greek in Hungary”. Public Foundation for European Comparative Minority Research. Архивирано из оригинала 29. 4. 2013. г. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ Ryan, Camille (август 2013). „Language Use in the United States: 2011” (PDF). American Community Survey Reports: 2, 3, 6, 7, 8. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ „Language: Modern Greek”. Glottolog. Hammarström, Harald & Forkel, Robert & Haspelmath, Martin. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ „Tsakonian [tsd]”. SIL. SIL International. Приступљено 22. 3. 2019.
- ^ а б в г д ђ Todorović Radetić, Ana. „Grčki jezik – Zvuk starine i tradicije”. Prevodioci Libra. Prevodilačka agencija "Prevodioci Libra". Приступљено 22. 3. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Шкокљев, Антоније; Шкокљев, Иван (1998). „12. Историјски развој грчког језика”. Богови Олимпа из србије : Називи Паноније корени духовне културе Европе. Београд: Наука. стр. 139—144. ISBN 978-86-7621-017-6. Приступљено 22. 3. 2019.COBISS.SR 68102412
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
