Неовизантијски стил (познати и као „Византијски препород“) био је архитектонски стил настао по угледу на византијски стил градње у Цариграду и Равени. Стил деловао у време еклектике, од 1840-их до Другог светског рата, а посебно био присутан у православним државама источне и јужне Европе.

Стил се највише користио у изградњи верских грађевина, али постоје и примери световне изградње.

Иако је неовизантијски стил имао широку примену и јавио се у земљама готово целог западног света, ипак је његова примена била највише везана за Руску Империју, а потом за православне државе на Балкану. И поред тога, веома занимљиви примери неовизантијске градње постоје и у англосаксонским и немачким земљама.

Покрет се јавио у немачким земљама средином 19. века, деценију касније се проширио на Уједињено Краљевство и САД, да био свој врхунац доживео крајем 19. века у Русији. Последње деценије присуства највише су везане за православне земље на Балкану (Краљевина Србија, касније Краљевина Југославија, Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка). Покрет се угасио са почетком Другог светског рата.

Погледати: Српско-византијски стил (модерни)

• 
  Христова црква, код Беча, Аустрија
• 
  Саборна црква у Сент Луису, САД
• 
  Унутрашњост саборне цркве у Патрасу, Грчка
• 
  Прочеље Вестминстерске опатије у Лондону, Уједињено Краљевство
• 
  Црква на Опленцу, Србија
• 
  Јовановски манастир у Санкт Петербургу, Русија
• 
  Новоатоски манастир, Абхазија
• 
  Православна црква у Бјаловјежи, Пољска
• 
  Црква Светог Манојла у Мадриду, Шпанија
• 
  Саборна црква Богородице афричке, Алжир
• 
  Саборна црква у Харкову, Украјина
• 
  Унутрашњост немачке лутеранске цркве у Јерусалиму

Неовизантијски стил на Викимедијиној остави.

• Руска неовизантијска школа