Небојша Митрић
| Небојша Митрић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Небојша Митрић |
| Датум рођења | 7. јул 1931. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 23. август 1989. (58 год.) |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
| Универзитет | Универзитет уметности у Београду |
| Занимање | сликар и вајар |
Небојша Митрић (Београд, 7. јул 1931 — Београд, 23. август 1989) био је југословенски и српски вајар и сликар. Његов опус обухвата медаље, скулптуре, рељефе и портрете. Митрић је био инспирисан мотивима из времена српско-византијског доба као и знаменитим особама из српске историје.
Биографија и каријера
[уреди | уреди извор]Митрић је рођен у јеврејској породици и био је једини члан породице који је преживео холокауст. Мајка га је сакрила у обућарској радњи „Митрић” у београдској Бранковој улици, а касније је преузео презиме „Митрић” по власнику радње који му је спасао живот.[1]
Био је студент прве генерације на новооснованој Академији примењених уметности у Београду код професора Ивана Табаковића.[2] Након дипломирања 1952. године одлучио је да посети средњовековне споменике у Србији, Македонији, Црној Гори и Далмацији, који су касније инспирисали његову уметност.[3] Резултат тог опуса су израђене медаље, скулптуре, портрети и рељефи прожети мотивима из времена српско-византијског доба, његове националне традиције, обичаја и ликова Стефана Душана, Лазара Хребељановића, Стефана Лазаревића, Филипа Вишњића Вука Стефановића Караџића, Петра II Петровића Његоша, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја, Борисава Станковића, Николе Тесле, Милене Павловић-Барили, Радоја Домановића и Бранка Миљковића.[4][5][6] Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[7]
Основни традиционализам српске скулптуре после Другог светског рата обогаћен је индивидуалним изразима Јована Солдатовића и Небојше Митрића, али је још једној генерацији препуштено да се отргне од фигуративних схватања.[8] Године 1973. поводом освећења новог Његошевог маузолеја на планини Ловћен израдио је и дизајнирао серију сребрних и златних медаља.[9]
Непосредно пре смрти, Митрић је осмислио и израдио крстове који данас красе Храм Светог Саве у Београду. Извршио је самоубиство 1989. године.[10][11] Иза себе је оставио супругу Изу Крајнер Митрић, словеначку уметницу.[12]
Српски колекционар и дипломата Павле Бељански је 1960. године уврстио је у своју колекцију два Митрићева рељефа.
Описиван је као уметник великог дара и аутентичности.[13]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Биста Вука Стефановића Караџића у Будимпешти -
Биста Светозара Радојчића -
Спомен плоча у Кикинди -
Спомен плоча Стефана Лазаревића у Будимпешти -
Спомен плоча Вука Стефановића Караџића у Будимпешти -
Биста Милене Павловић Барили, Пожаревац -
-
Споменик цару Лазару у Крушевцу -
Крстови на Храму Светог Саве у Београду које је дизајнирао и направио Митрић -
Стари Лов (1959)
._-_Orsz%C3%A1gh%C3%A1z_utca_9,_2016_Budapest.jpg)
.jpg)
.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Nebojša Mitrić - potresna sudbina jednog od najboljih vajara". Blic.rs, 03.08.2018.
- ^ „Културни магазин: Небојша Митрић • Радио ~ Светигора ~”. svetigora.com (на језику: српски). Приступљено 19. 4. 2020.[мртва веза]
- ^ Macedonian Review – Google Books
- ^ Kruševac – Ljubiša Đidić – Google Books
- ^ Socialist Thought and Practice – Google Books
- ^ jovandespotovic.com Resources and Information[мртва веза]
- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.
- ^ Umetnički život – Pavle Vasić – Google Books
- ^ The Numismatist – Google Books
- ^ „Nebojša se ubio čim je krst podignut na Hram Svetog Save: Strašna tajna srpske svetinje”. srbijadanas.com. 3. 8. 2018. Приступљено 25. 4. 2022.
- ^ Nebojša Mitrić – Blic Online
- ^ "1955 - Portret Ize Krainer, supruge Nebojše Mitrića" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2022).Кultura.rs, Spomen zbirka Pavla Beljanskog
- ^ Stojanović, Gorčin (2021-04-24). „Piše Gorčin Stojanović: Vajar varoši beogradske”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
Литература
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
