Небојша Брадић
| Небојша Брадић | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Небојша Брадић 2008. године | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 3. август 1956. | ||||||||||||
| Место рођења | Трстеник, ФНРЈ | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Г17 плус (2003—2013) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Небојша Брадић (Трстеник, 3. август 1956) српски је позоришни редитељ и бивши министар културе и информисања у Влади Републике Србије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 3. августа 1956. године у Трстенику. Отац му је био глумац и редитељ Момир Брадић.[1] Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта Атеље 212. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од децембра 2000. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008.[2] Уметнички директор Књажевско-српског театра од 2011. године.[3] Од 20. јула 2015. године до 15. јула 2019. године је обављао функцију уредника Културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије.[4]
Режирао је више од 20 представа у српским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлија, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба). Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је Београдског фестивала игре.
Аутор је драма Мој брат (Народно позориште Републике српске) 2010. и Ноћ у кафани Титаник (Књажевско-српски театар) 2011. године.
Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.[5]
На дужност министра културе и информисања ступио је 7. јула 2008. године, испред листе Г17 плус, након избора Владе Србије у Народној скупштини Републике Србије.[6]
Награде
[уреди | уреди извор]Добитник је најзначајнијих домаћих позоришних награда. Први је добитник Награде Никола Пеца Петровић за најбољег југословенског позоришног менаџера. На Сусретима позоришта Србије „Јоаким Вујић“ добио је девет награда за најбољу режију. Награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију.[7] Добитник је награда за режију и драматизацију на позоришним фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница, Добој). Добитник је награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерфесту[8] и Међународном фестивалу класике Вршац. Добитник је награде Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству.[9] У Москви је добио награду Златни витез за режију представе Златно руно Борислава Пекића, у Истанбулу је добио награду за драматизацију представе Дервиш и смрт Меше Селимовића. Добио је признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2019. године.[10]
Књиге
[уреди | уреди извор]- Пут до позоришта, 2021.[11]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Преминуо глумац и редитељ Момир Брадић (Б92, 29. новембар 2018)
- ^ Влада Републике Србије, Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Ансамбл Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2013), Приступљено 3. 11. 2013.
- ^ [1], Приступљено 20. 07. 2015.
- ^ Министар културе Републике Србије, Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Г17 ПЛУС, Небојша Брадић, министар културе Архивирано на сајту Wayback Machine (24. април 2009), Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Стеријино позорје, архива Позорја Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2009), Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ ЈоакимИнтерФест Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2011), Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Књажевско-српски театар, 15. фебруар 2008. године Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2008), Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Вулићевић, Марина (17. 8. 2019). „Отворене Рашке духовне свечаности”. Политика. Приступљено 20. 8. 2019.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „„Пут до позоришта“ Небојше Брадића, путоказ за повратак театру”. www.rts.rs. Приступљено 2021-08-27.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Министарство културе и информисања Републике Србије
- Влада Републике Србије
- Београдско драмско позориште
- Књажевско-српски театар
- Небојша Брадић на сајту PORT.rs
- Инвестиција у културу никада није једносмерна трансакција („Политика”, 26. април 2017)
- „Бановић Страхиња” – ћутање које одјекује („Политика”, 13. април 2018)
|  | ||||||
| Министри |
| ||||||
| |||||||
| |||||||
Добитници Прстена са ликом Јоакима Вујића | ||
|---|---|---|
|  | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
