Митар Минић
| митар минић | ||||
|---|---|---|---|---|
 Митар Минић | ||||
| Лични подаци | ||||
| Датум рођења | 6. октобар 1918. | |||
| Место рођења | Одеса, Украјинска Народна Република | |||
| Датум смрти | 15. фебруар 1989. (70 год.) | |||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||
| Професија | војно лице | |||
| Деловање | ||||
| Члан КПЈ од | 1941. | |||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 – 1970. | |||
| Чин | генерал-мајор | |||
| Херој | ||||
| Народни херој од | 24. јула 1953. | |||
| Одликовања |
| |||
Митар Минић (Одеса, 6. октобар 1918 — Београд, 15. фебруар 1989) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Детињство је провео у Сарајеву, где је завршио гимназију. Из материјалних разлога је напустио школовање 1936. године и бавио се земљорадњом до 1939. године, када одлази на одслужење војног рока, где га је и затекла капитулација Југославије у Другом светском рату. На почетку устанка постао је борац Романијског партизанског одреда, а недуго затим и команндир чете. У новембру 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][2]
Од марта 1942. године обављао је дужност заменика команданта Првог ударног босанског батаљона, а касније је постао командант у Шестој источнобосанској пролетерској бригади. Због самовоље смењен је са овог места, па је током Пете непријатељске офанзиве био само борац. Због храбрости и ратне вештине враћен је на командну дужност команданта Романијског партизанског одреда, а од 1944. до 1945. године обавља дужност команданта Двадесете источнобосанске бригаде. Са њима је учествовао у борбама са Немцима око Вишеграда, Рогатице, Власенице, Сокоца, Сарајева, Завидовића, са четницима око села Оџака и у блокирању усташких снага.[1][2]
Након рата, остао је у професионалној војној служби у Југословенској народној армији (ЈНА), завршио је Вишу војну академију ЈНА и обављао је низ функција у војсци. Био је начелник Штаба 29. дивизије, оперативни официр у Генералштабу ЈНА, заменик начелника корпуса, начелник Штаба војног подручја и начелник одељења и заменик Управе пешадије ССНО (Савезни секретаријат за народну одбрану). Пензионисан је као генерал-мајор ЈНА, 1970. године. Преминуо је у Београду, 15. фебруара 1989. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[1][2]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 24. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја Југославије.[1][2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Народни хероји Југославије 1982, стр. 562.
- ^ а б в г Српски биографски речник 2014, стр. 740.
Литература
[уреди | уреди извор]- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
- Српски биографски речник том VI. Нови Сад: Матица српска. 2014.
Народни хероји из Сарајева и околине | ||
|---|---|---|
Народни хероји Југославије рођени у Сарајеву, као и они који су политички или војно деловали на овом подручју: | ||
| Сарајево | .JPG) | |
| околна места | ||
Народни хероји рођени ван Југославије | ||
|---|---|---|
'Народни хероји Југославије рођени ван територије СФР Југославије | ||
| Италија |  | |
| Европа | ||
| Остало | ||
Брачни парови народни хероји Југославије | ||
|---|---|---|
| предратни бракови | | |
| ратни бракови | ||
| послератни бракови | ||
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
