Милано—Санремо 2021.

Трка 6. од 33. у UCI ворлд туру 2021.
Информације о трци
Датуми	20. март 2021. (2021-03-20)
Етапе	1
Дистанца	299 km
Побједничко вријеме	6 с 38' 06"
Резултати
Побједник  Јаспер Стојвен (БЕЛ) (Трек–Сегафредо)   Други  Кејлеб Јуан (АУС) (Лото—судал)   Трећи  Ваут ван Арт (БЕЛ) (Јумбо—визма)
← 2020 2022 →

Милано—Санремо 2021. 112. је издање једнодневне бициклистичке трке, једне од монументалних класика — Милано—Санрема. Одржава се 20. марта 2021. године, у Италији, као шеста трка у UCI ворлд туру 2021. укупне дужине од 299 km.^[1]

За разлику од 2020. не вози се успон Турчино, док се возе успони Капо Мере, Капо Черва и Капо Берта, прије одлучујућих успона у финишу — Чипреса и Пођо. Бранилац титуле је Ваут ван Арт, који је 2020. освојио трке побједом над Жилијеном Алафилипом у спринту.

Највећи фаворити су Метју ван дер Пул, Ваут ван Арт и Жилијен Алафилип, док Филип Жилбер покушава да освоји пети монументални класик.

Године 2020. трка је умјесто у марту одржана 8. августа, због пандемије ковида 19.^[2] Приобални градови нису хтјели да организују трку, због чега је рута морала да буде промијењена и задржала је само 40 km од уобичајене руте.^[3] Организатори трке — RCS Sport, најавили су да би нова рута могла да се задржи и 2021. али су касније потврдили да ће се трка возити по традиционалној рути.^[4]

Неће се возити успон Пасо дел Турчино, који је оштећен због одрона у октобру 2019, а предвиђа се да радови на поправци пута неће бити завршени до априла 2021.^[4] Умјесто њега, возиће се Коле ди Ђово, након чега се вози спуст до Ривијере и враћа се на традиционалну обалску руту на Виа Аурелији, на 112 km до циља.^[4] Првих 200 km вози се по равном, за шта је Ван дер Пул рекао да је прилично досадно и да возачи треба да се труде да не заспу.^[5] У последњих 60 km, вози се пет успона: Капо Мере, Капо Черва и Капо Берта, који нису вожени 2020, а завршавају се на 51 km до циља, након чега се возе најпознатији успони на трци, Чипреса на 21 km до циља, са просјечним нагибом од 9% и Пођо ди Санремо на 9 km до циља, укупне дужине 3,7 km, са просјечним нагибом од 8%.^[6] Након успона Пођо, вози се 5,5 km спуста и по равном до циља.^[4]

Иако је историјски био познат као спринтерски класик, 2008. је уврштен успон Ла Мани, како би подстакли агресивнију вожњу и побиједио је Фабијан Канчелара након соло напада.^[7] Године 2014, финиш трке је враћен на стару руту, а Чипреса и Пођо представљају мјеста са којих се возачи одлучују да нападну у покушају да дођу до побједе и да избјегну групни спринт.^[7]

На трци учествује 25 тимова, са по седам возача; 19 ворлд тур тимова има аутоматску позивницу, побједник про тура за претходну годину такође има аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, а другопласирани из про тура има аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док организатори трке — RCS Sport додјељује четири вајлд кард позивнице.^[8][9] По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању, има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне;^[10] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.^[11][12] Другопласирани из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике,^[13] док су четири вајлд кард позивнице добили Андрони ђокатоли—сидермек, Бардијани—ЦСФ—фајзане, Тотал директ енержи и Ново нордиск.^[14]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Највећи фаворити за побједу су Метју ван дер Пул, Ваут ван Арт и Жилијен Алафилип,^[15] за које су медији изјавили да су лига за себе и да би било велико изненађење да неко други побиједи.^[16] Ван дер Пул је први пут возио трку 2020, када је завршио на 13 мјесту.^[17] Ван Арт је освојио трку 2020, испред Алафилипа, који је освојио 2019.^[18] Њих тројица напали су на 35 km до циља на Ронде ван Фландерену 2020, након чега је Алафилип пао, а Ван дер Пул побиједио у спринту.^[19] На почетку 2021. Ван дер Пул је освојио Страде Бјанке испред Алафилипа, док је Ван Арт завршио на четвртом мјесту, 50 секунди иза.^[20] У нападу у последњем километру, достигао је убрзање од 1,362 вата, након чега је 15 секунди возио са 1,105 вати, а у остатку успона, који је одвезао за минут и 23 секунде, одржавао је просјек од 556 вати.^[21] Винченцо Нибали и Том Бонен били су одушевљени његовим убрзањем,^[22] а Бен Свифт је изјавио да је Ван дер Пул апсолутни фаворит за Милано—Санремо и да је сигуран да ће напасти на Пођу.^[23] На завршној припремној трци пред Милано—Санремо — Тирено—Адријатику, Ван дер Пул је остварио двије побједе, од чега другу након соло напада 52 km до циља.^[24] Ван Арт је такође остварио двије побједе, у групном спринту и на хронометру, док је Алафилип остварио једну побједу, у спринту против Ван дер Пула.^[25] Прије Милано—Санрема, Ван дер Пул и Ван Арт су возили заједно неку трку у оквиру ворлд тура само пет пута и увијек је побједник био један од њих двојице; Ван дер Пул је водио 3:2.^[26] Прије старта трке, Ван Арт је изјавио да трка долази у правом тренутку за њега,^[27] док је Ван дер Пул изјавио да је Ван Арт у предности јер је већ једном освојио трку, али да не осјећа притисак,^[5] а Алафилип је изјавио да су Ван дер Пул и Ван Арт „ултра фаворити“ за трку.^[28]

Поред Алафилипа, Декунинк—Квик-степ предводи и Сем Бенет, у случају да се трка заврши групним спринтом.^[29] Бенет је возио трку пет пута, али ниједном није прешао преко успона Чипреса и Пођо у водећој групи,^[30] али је изјавио да му је Милано—Санремо велики циљ за 2021,^[31] додавши да се трка и даље сматра спринтерским класиком, али да је он не види тако, јер у нападима на Пођу, возачи' иду јако брзо, док спринтери иду истом брзином као и по равном.^[32] Од спринтера, поред Бенета, највећи фаворити су Арно Демар и Кејлеб Јуан. Демар је освојио трку 2016,^[33] а изјавио је да су Ван дер Пул, Ван Арт и Алафилип највећи фаворити, али и да остали имају шансе.^[34] Јуан је завршио на другом мјесту 2018. иза Нибалија који је освојио трку соло нападом, а поред тога неколико пута је завршио у тип 10.^[35] Од осталих спринтера, учествују Фернандо Гавирија, Паскал Акерман, Ђакомо Ницоло, Елија Вивијани, Александер Кристоф, Сони Колбрели и Насер Бухани.^[36]

Остали фаворити су Петер Саган, Мајкл Метјуз, Винченцо Нибали, Михал Квјатковски, Грег ван Авермат и Филип Жилбер. Саган је завршио на другом мјесту 2017. а сезону 2021. је почео касније због корона вируса,^[37] након чега није био конкурентан за етапну побједу на Тирено—Адријатику.^[38] Винченцо Нибали је освојио трку 2018,^[39] а последњу побједу остварио је на Тур де Франсу 2019;^[40] Метјуз је завршио на подијуму двапут, а на почетку сезоне 2021. носио је лидерску мајицу на Париз—Ници.^[35] Квјатковски је освојио трку 2017. када је у спринту побиједио Сагана и Алафилипа, након што су се одвојили од групе на успону Пођо,^[41] док је завршио на трећем мјесту 2019. А осим Квјатковског, Инеос Гренадирс предводе још Бен Свифт, Том Пидкок и Филипо Гана.^[42] Најбољи резултат Ван Авермата је пето мјесто 2016,^[43] а док му је најбољи резултат на класицима 2021. прије Милано—Санрема, осмо мјесто на [[Курне—Брисњл—Курне трци,^[44] а нови тим — АГ2Р ситроен, предводи заједно са Оливером Насеном,^[45] који је трку завршио на другом мјесту 2019.^[46] Филип Жилбер је освојио четири монументална класика^[47] и покушава да постане четврти возач у историји, након Едија Меркса, Рика ван Лоја и Рогера де Фламинка који ће освојити свих пет монументалних класика.ref>Cossins, Peter (18. 3. 2021). „Gilbert returns to form for elusive Milan-San Remo success”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 3. 2021. </ref> Најбољи резултат на Милано—Санрему му је треће мјесто 2008. и 2011, а прије издања 2021. возио је трку 15 пута.^[42]

Од осталих возача, очекује се могу да изненаде Максимилијан Шахман, Серен Краг Андерсон, Квин Симонс и Тим Веленс.^[35]

• Званични сајт