Манастир Возућа
| Манастир Возућа | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Српска православна црква |
| Епархија | Митрополија дабробосанска |
| Оснивање | 14. вијек |
| Оснивач | Стефан Драгутин |
| Посвећен | Света Тројица |
| Локација | |
| Место | Возућа |
| Држава |  Босна и Херцеговина |
| Координате | 44° 20′ 51.64″ N 18° 19′ 49.57″ E / 44.3476778° С; 18.3304361° И |
  Манастир Возућа Манастир Возућа на карти Босне и Херцеговине | |
Манастир Возућа или Возућица је манастир Српске православне цркве у Митрополији дабробосанској. Посвећен је Светој Тројици. Манастир се налази у Возући, у долини ријеке Криваје и подножју планине Озрен.[1] Изграђен је у 14. вијеку као задужбина српског краља Драгутина.[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Манастир је настао у 14. вијеку у истоименом селу, иако о тачној години градње и ктирору нема непосредних података. Сматра се да је задужбина неког српског владара, а међу домаћим становништвом је остало предање да је манастир са калуђерским ћелијама и конаком изграђен у доба Немањића. У Молитвенику „Захарија од Возуће” из 1628. године који се налази у карловачкој Патријаршијској библиоеци помиње се манастир Возућа и калуђери. У Крушевском (Добрунском) поменику из 15. вијека помињао се на 21. листу јеромонах Василије из Возуће. Према предању, у Возућој је живио знатан број калуђера о чему свједоче зидине бројних ћелија и зграда око манастирске цркве. Од 1628. па све до прве половине 18. вијека нема поузданог помена о манастиру. Претпоставља се да је напуштен крајем 17. вијека под османским пријетњама и од тада је 160 година био напуштен.[1] Калуђери су се склонили у манастир Хопово, а највећи дио становништва се раселио по Славонији и Посавини. Дио становнишштва је и остао у Возућој о чему свједочи податак да је већ 1629. године Православна општина Сарајево упутила свештеника Милића у Возућу. Напуштени манастир је пропадао, па је 1856-1859. године обновљена црква, прилозима становника Возуће, Вуковине, Хрга, Мичијевића и Свињашнице. Покретачи обнове били су прота Серафим Марковић и свештеник Јефто Поповић. Градња је повјерена Јосифу Максимовићу из Буковице на Озрену. Манастир светог Николе у Возући послије обнове прелази у мирску цркву посвећену светој Тројици, коју је осветио на Духове 1865. године Игњатијев[3] - помоћник владике Висариона. Црква је 1894. године добила и звоник, а на темељима калуђерских ћелија изграђена је и школа.[4]
Манастир Возућа кроз ратове
[уреди | уреди извор]„Возућица” је била жртва свих ратова који су вођени на овим просторима. Током Првог свјетског рата аустријски војници су однијели манастирско звоно, а током Другог светског рата су га у септембру 1941. су га опљачкале усташе, да би га у фебруару 1942. запалила муслиманска милиција.[1] Обновљен је тек након Другог свјетског рата.
У периоду од 1992. до 10. септембра 1995. ово подручје је било у саставу Републике Српске. Манастир је након 10. септембра 1995. опустошен и оскрнављен од стране Армије Републике БиХ, а српско становништво овог краја је прогнано.
Зоран Живковић, новоименовани свештеник Возуће, у манастир је дошао 2000. године и затекао га у урушеном стању са двије неексплодиране тромблонске мине у куполи.[2] После обнове је поново освећен 25. јула 2015. године.[5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Српска православна црква: Митрополија дабробосанска: Манастир Свете Тројице у Возући (језик: српски)
- ^ а б „Репортажа: Манастир Возућа”. РТРС. 07. 08. 2011.
- ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
- ^ „МАНАСТИР ВОЗУЋА”. СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ (на језику: енглески). 30. 06. 2015. Приступљено 11. 05. 2021.
- ^ „Освећење обновљеног манастира Возућице (СПЦ, 28. јул 2015)”. Архивирано из оригинала 07. 09. 2015. г. Приступљено 28. 07. 2015.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ђурић, Александар Б. (2005). Православни манастири у Босни и Херцеговини: Духовно-историјски и туристички преглед. Бијељина: Епархија зворничко-тузланскаћ.
- Кајмаковић, Здравко (1971). Зидно сликарство у Босни и Херцеговини. Сарајево: Веселин Маслеша.
- Марковић, Игнатије (2008). Православни манастири у Босни и Херцеговини. Гацко-Београд: Филип Вишњић.
- Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша.
- Пузовић, Предраг (2004). Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког.
- Шево, Љиљана (2002). Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године. Бања Лука: Глас српски.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Српска православна црква: Митрополија дабробосанска: Манастир Свете Тројице у Возући(језик: српски)
- Радио телевизија Републике Српске: Репортажа: Манастир Возућа, 07.08.2011.(језик: српски)
- Бошњак спасао манастирски крст („Вечерње новости”, 14. септембар 2016)
- [1]
- [2]
- Свеепархијски сабор СПЦ у ФБиХ у васкрслом манастиру Немањића („Вечерње новости”, 18. јул 2021)
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
