Лотар I
| Лотар I | |
|---|---|
 Лотар I | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 795. |
| Место рођења | Прим, |
| Датум смрти | 2. март 855. |
| Место смрти | Прим, |
| Породица | |
| Супружник | Ерменгарда од Тура |
| Потомство | Луј II од Италије, Лотар II, Карло Провансалски, Rotrude, Hiltrude, Берта, Ermengard, Gisela, Carloman |
| Родитељи | Луј I Побожни Ерменгарда од Хесбаја |
| Династија | Каролинзи |
| Претходник | Луј I Побожни |
| Наследник | Лудвиг II Немачки |
Лотар I (нем. Lothar I., фр. Lothaire Ier; 795 — 2. март 855) је био цар Светог римског царства (840—855, владао је са својим оцем до 840. године), гувернер Баварије (815–817), краљ Италије (818—855) и Средње Франције (840–855). Био је најстарији син Луја Побожног и његове жене Ерменгарде од Хесбаја ћерке Ингермана војводе од Хесбаја.[1] Био је наследник целог Каролиншког царства, али требало је да га је дели са браћом. Водио је са оцем неколико грађанских ратова око права наслеђа. У неколико наврата, Лотар је предводио своју браћу Пипина I од Аквитаније и Лудвига II Немачког| у побунама против њиховог оца, да би спречили покушаје да учини њиховог полубрата Карла Ћелавог конаследником Франачких домена.
Након смрти Луја Побожног желео је да влада самостално али су га браћа, Карло Ћелави и Лудвиг Немачки, присилили Верденским уговором (843) да подели власт са њима. Тако се Франачка распала на три дела: Француску, Немачку и Италију.[2]
Рани живот и владавина
[уреди | уреди извор].jpg)
Лотар је рођен 795. у породици Луја Побожног и Ерменгарде из Хесбаја. Његов отац је био син владајућег цара Карла Великог. Мало се зна о Лотаровом раном животу, који је вероватно прошао на двору његовог деде Карла Великог.[3][4][5][6] Године 814, остарели цар је умро и оставио свог јединог преживелог законитог сина Луја Побожног као наследника свог огромног царства. Следеће године, Лотар је био послат да управља Баварском за свог оца, новог цара.[1] Године 817, Луј Побожни[1] је састави свој спис [7]. У њему је Луј одредио Лотара за свог главног наследника и наредио да Лотар буде господар Лујевих млађих синова Пипина Аквитанског (који је имао 20 година) и Луја Немачког (који је имао 13 година), као и његовог нећака (Лотаровог рођака) Бернара од Италије. Лотар би такође наследио њихову земљу, ако би умрли без деце. Лотара, старог 22 године, тада је његов отац крунисао за заједничког цара у Ахену.[1] У исто време, Аквитанија и Баварска су додељене његовој браћи Пипину и Лују, као помоћне краљевине.[7] Након Бернардове смрти, изазване његовом завером против Луја Побожног и заслепљивањем, Лотар је такође добио Краљевину Италију. Године 821, Лотар се оженио Ерменгардом (умла 851), ћерком Хуга грофа од Тура.[1]
Године 822, преузео је власт над Италијом, а на Ускрс, 5. априла 823. године, поново га је крунисао за цара папа Паскал I, овога пута у Риму. У новембру 824, Лотар је објавио статут, Constitutio Romana,[8][9][10][11] који се односио на односе папе и цара, који је резервисао врховну власт световном моћнику, а потом је издао разне уредбе за добру владу Италије.[1]
По Лотаровом повратку на очев двор, његова маћеха Јудит је добила његов пристанак на њен план за обезбеђивање краљевства за њеног сина Карла, план који је спроведен 829. године,[1] када је младом принцу дата Алеманија као краљу. Лотар је, међутим, убрзо променио свој став и наредну деценију провео у сталној борби око поделе царства са својим оцем. Он је наизменично био господар царства, прогнан и затворен у Италији, једно време ступајући у оружани савез са својом браћом, а други пут борећи се против њих, док су границе краљевства које је одредио бивале проширене и смањене.[1][12]
Подела царства, по коме Лотару припада највећи део
[уреди | уреди извор]Постао је 815. краљ Баварске. Када је Луј Побожни поделио 817. царство на своје синове и одредио правила наслеђивања, Лотар је постао савладар са оцем Лујем Побожним. Лотар је тада добио највећи део, одређено је да буде цар и да су му браћа подређена. Пипин Аквитански и Лудвиг Немачки су тада добили Аквитанију, односно Баварску.
Лотару је тада одређена Гвоздена круна Ломбардије,[13][14][15] коју је тада држао нећак Луја Побожног Бернард. Бернард се побунио због тога што је Италија одређена Лотару. Због тога је Бернард утамничен. Када је Бернард умро у затвору Лотар 818. добија италијанско краљевство. Крунисан је као цар 5. априла 823. у Риму.
Новембра 824. издаје статут по коме је секуларна власт изнад папинске власти.
Грађански ратови
[уреди | уреди извор]Када се Лују Побожном родио син Карло Ћелави, настаје велики проблем. Територије су већ биле подељене и нико није хтео да даје свој део Карлу Ћелавом. У Вормсу 829. Луј Побожни додељује Карлу Ћелавом Алеманију, која је дотад била обећана Лотару. Лотар се на то буни. Прва побуна је започела 830. побуном сва три сина против оца, кога су успели свргнути. Луј Побожни је успео да приволи обећањима другачије прерасподеле Пипина Аквитанског и Лудвига Немачког, па га они пуштају и поново враћају на престо. Луј Побожни тада лишава Лотара царске титуле и одузима му Италију, коју даје Карлу Ћелавом.
Друга побуна избија 832. Лотар је уз сагласност браће свргнуо 833. Луја Побожног. Међутим побуна племства је вратила Луја Побожног поново на трон, а Лотар је побегао у Бургундију.
У трећем грађанском рату Лотар учествује на страни Луја Побожног у борби против Лудвига Немачког и Пипина Аквитанског. Луј Побожни тада враћа Лотару Италију и царску позицију.[12][16]
После смрти Луја Побожног
[уреди | уреди извор]Када је умро Луј Побожни 840,[17][18][19][20] царска овлашћења су предана Лотару. Лотар није хтео да се држи договора о подели царства, него је хтео све за себе. Лудвиг Немачки и Карло Ћелави су скупили војску против Лотара. Побеђују Лотара у бици код Фонтеноа 25. јуна 841. године. Лотар је побегао после битке у Ахен. Почео је рат против браће, настојећи пљачкати им територије, али Лудвиг и Карло су били јачи, па Лотар напушта Ахен. Са собом је понео све благо.
Мировни преговори међу браћом су дуго трајали, а завршили су се Верденским споразумом 843. по коме се Франачко царство дели на три државе. Лотар добија статус цара, Северну Италију и дуге територије између Рајне и Роне од Медитерана до Северног мора.
После Верденског споразума
[уреди | уреди извор]Лотар је Италију предао свом најстаријем сину Лудовику II. Имао је много проблема у одбрани од Викинга и Сарацена. Када је постао јако болестан 855. поделио је краљевство својој тројици синова:
- Лудовик II добија Италију и титулу цара Светог римског царства
- Лотар II добија Лотарингију
- Карло Провансалски добија Провансу
Смрт и последице
[уреди | уреди извор]Током 855. он се тешко се разболео и одрекао се престола, поделио своје земље међу три сина и 23. септембра ушао у манастир Прум, где је умро шест дана касније. Сахрањен је у Пруму, где су његови посмртни остаци пронађени 1860.[21]
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 16. Карло Мартел | ||||||||||||||||
| 8. Пипин III Мали | ||||||||||||||||
| 17. Ротруда од Трира | ||||||||||||||||
| 4. Карло Велики | ||||||||||||||||
| 9. Бертрада од Лаона | ||||||||||||||||
| 2. Луј I Побожни | ||||||||||||||||
| 5. Хилдегард | ||||||||||||||||
| 1. Лотар I | ||||||||||||||||
| 3. Ерменгарда од Хесбаја | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Lothair I.”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
- ^ William W. Kibler; Grover A. Zinn (1995). Medieval France: An Encyclopedia. Psychology Press. стр. 1065—. ISBN 978-0-8240-4444-2.
- ^ Arnold, Benjamin (1997). Medieval Germany , 500–1300 A Political Interpretation. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-61091-6.
- ^ Barbero, Alessandro (2004). Charlemagne: Father of a Continent. Превод: Allan Cameron. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-23943-2.
- ^ Becher, Matthias (2005). Charlemagne. Превод: Bachrach, David S. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09796-2.
- ^ Bouchard, Constance (2010). Those of My Blood: Creating Noble Families in Medieval Francia. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-81220-140-6.
- ^ а б Duckett, Eleanor (1962). Carolingian Portraits. University of Michigan Press. стр. 26, 34.
- ^ Kurtz, Johann Heinrich (1889). Church History. John Macpherson. New York: Funk & Wagnalls. стр. 489.
- ^ Marios Costambeys, Power and Patronage in Early Medieval Italy (Cambridge: 2007), 342–343.
- ^ Bertolini, Ottorino. "Osservazioni sulla Constitutio Romana e sull Sacramentum Cleri et Populi Romani dell'anno 824." Studi medievali in onore di Antonino de Stefano. Palermo: Società Siciliana per la Storia Patria, 1956, pp. 43–78.
- ^ Noble, Thomas F. X. The Republic of St. Peter. The Birth of the Papal State, 680–825. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1984, pp. 308–322.
- ^ а б Mayke de Jong. „The Penitential State. Authority and Atonement in the Ages of Louis the Pious (814-840) - 1. Louis the Pious - A boy who became a king”. Academia. Приступљено 25. 1. 2020.
- ^ Buccellatin, Graziella, and Holly Snapp, eds. The Iron Crown and Imperial Europe. (Milan: Mondadori) 3 vols. and plates, 1995, with contributions by Annamaria Ambrosioni, Peter Burke, Carlo Paganini, Reinhard Elze, Roberto Cassanelli, Felipe Ruiz Martin, Alberto Tenenti, Alain Pillepich, Henrike Mraz and Giorgio Rumi.
- ^ Valeriana Maspero, La corona ferrea. La storia del più antico e celebre simbolo del potere in Europa, Vittone Editore, Monza, 2003. (Italian).
- ^ Woolley, Reginard Maxwell (1915). „The Rite of Milan”. Coronation Rites. Cambridge: University Press. стр. 116—117.
- ^ Pierre Riche (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1342-4.
- ^ Riddle, John M. (2008). A history of the Middle Ages, 300–1500. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5409-2.
- ^ Marios Costambeys; Matthew Innes; Simon MacLean (2011). The Carolingian World. Cambridge University Press. стр. 379—. ISBN 978-0-521-56366-6.
- ^ Einhard; Stammerer, Notker the (2013). „Chronology”. Two Lives of Charlemagne. Penguin UK. ISBN 978-0-14-139410-7.
- ^ Ganshof, F. L. (1957). „Louis the Pious Reconsidered”. History. JSTOR. 42 (146): 171—180. JSTOR 24403332. doi:10.1111/j.1468-229X.1957.tb02281.x.
- ^ Screen, Elina (мај 2018). „Remembering and Forgetting Lothar I”. Writing the Early Medieval West. Writing the Early Medieval West. стр. 248—260. ISBN 9781108182386. doi:10.1017/9781108182386.017. Приступљено 2019-04-09.
Литература
[уреди | уреди извор]- 1911 Encyclopædia Britannica sources, Annales Fuldenses
- Nithard, Historiarum Libri, both in the Monumenta Germaniae Historica Scriptores, Bände i. and ii. (Hanover and Berlin, 1826 fol.)
- E. Mühlbacher, Die Regesten des Kaiserreichs unter den Karolingern (Innsbruck, 1881)
- E. Dümmler, Geschichte des ostfränkischen Reichs (Leipzig, 1887–1888)
- B. Simson, Jahrbücher des deutschen Reiches unter Ludwig dem Frommen (Leipzig, 1874–1876)
- Bradbury, Jim (2007). The Capetians: Kings of France 987-1328. Hambledon Continuum.
- Dutton, Paul E. (2008). Charlemagne's Mustache. Palgrave Macmillan.
- Lebe, Reinhard (2003). War Karl der Kahle wirklich kahl? Historische Beinamen und was dahintersteckt. Dt. Taschenbuch-Verlag.
- Nelson, Janet (1992). Charles the Bald. Essex.
- Riche, Pierre (1983). The Carolingians:The Family who forged Europe. University of Pennsylvania Press.
- Ammianus Marcellinus. Roman History. trans. by Roger Pearse. London: Bohn, 1862.
- Procopius. History of the Wars. trans. by H. B. Dewing.
- Fredegar. The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with its Continuations. trans. by John Michael Wallace-Hadrill. Connecticut: Greenwood Press, 1960.
- Fredegar. Historia Epitomata. Woodruff, Jane Ellen. PhD Dissertation, University of Nebraska–Lincoln, 1987.
- Gregory of Tours. Historia Francorum.
- Gregory of Tours. The History of the Franks. trans. by Ernest Brehaut. 1916. Excerpts here Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014)
- Gregory of Tours. The History of the Franks. 2 vol. trans. O. M. Dalton. Oxford: Clarendon Press, 1967.
- Bachrach, Bernard S. (trans.) Liber Historiae Francorum. 1973.
- Bachrach, Bernard S. Merovingian Military Organization, 481–751. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1971. ISBN 0-8166-0621-8
- Collins, Roger. Early Medieval Europe 300–1000. London: MacMillan, 1991.
- Fouracre, Paul. "The Origins of the Nobility in Francia." Nobles and Nobility in Medieval Europe: Concepts, Origins, Transformations, ed. Anne J. Duggan. Woodbridge: The Boydell Press, 2000. ISBN 0-85115-769-6.
- Geary, Patrick J. Before France and Germany: the Creation and Transformation of the Merovingian World. New York: Oxford University Press, 1988. ISBN 0-19-504458-4
- James, Edward. The Franks. (Peoples of Europe series) Basil Blackwell, 1988. ISBN 0-631-17936-4
- Lewis, Archibald R. (1976). „The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751.”. Speculum. 51 (3): 381—410. JSTOR 2851704. doi:10.2307/2851704.
- McKitterick, Rosamond. The Frankish Kingdoms under the Carolingians, 751–987. London: Longman, 1983. ISBN 0-582-49005-7.
- Murray, Archibald C. and Goffart, Walter A. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History. 1999.
- Nixon, C. E. V. and Rodgers, Barbara. In Praise of Later Roman Emperors. Berkeley, 1994.
- Laury Sarti, "Perceiving War and the Military in Early Christian Gaul (ca. 400–700 A.D.)" (= Brill's Series on the Early Middle Ages, 22), Leiden/Boston 2013, ISBN 978-9004-25618-7.
- Schutz, Herbert. The Germanic Realms in Pre-Carolingian Central Europe, 400–750. American University Studies, Series IX: History, Vol. 196. New York: Peter Lang, 2000.
- Wallace-Hadrill, J. M. The Long-Haired Kings. London: Butler & tanner Ltd, 1962.
- Wallace-Hadrill, J. M. The Barbarian West. London: Hutchinson, 1970.
- McKitterick, Rosamond (1996). „Unity and Diversity in the Carolingian Church”. Studies in Church History. 32: 59—82. S2CID 163254629. doi:10.1017/S0424208400015333.
- McKitterick, Rosamond (2008). Charlemagne: The Formation of a European Identity. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-47285-2.
- Muldoon, James (1999). Empire and Order:Concepts of Empire 800-1800. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-22226-2.
- Nelson, Janet L. (2007). Courts, elites, and gendered power in the early Middle Ages Charlemagne and others. Ashgate. ISBN 9780754659334. OCLC 1039829293.
- Nelson, Janet L. (2019). King and Emperor: A New Life of Charlemagne. Oakland: University of California Press. ISBN 9780520314207.
- Noble, Thomas F. X. (2015). „Carolingian Religion”. Church History. 84 (2): 287—307. S2CID 231888268. doi:10.1017/S0009640715000104.
- Nonn, Ulrich (2008). „Karl Martell – Name und Beiname”. Ур.: Ludwig, Uwe; Schlipp, Thomas. Nomen et Fraternitas. Reallexikon der Germanischen Altertumskunde - Ergänzungsbände. 62. Berlin, New York: DeGruyter. стр. 575—586. ISBN 978-3-11-020238-0. doi:10.1515/9783110210477.3.575.
- Pirenne, Henri (2012) [1937 posthumous]. Mohammed and Charlemagne. Mineola, NY: Dover. ISBN 978-0-486-12225-0.
- Riché, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Middle Ages Series. Превод: Allen, Michael Idomir. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812210965.
- Ruhli, F.J.; Blumich, B.; Henneberg, M. (2010). „Charlemagne was very tall, but not robust”. Economics and Human Biology. 8 (2): 289—90. PMID 20153271. doi:10.1016/j.ehb.2009.12.005.
- Siecienski, Anthony Edward (2010). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford University Press. ISBN 9780195372045.
- Sterk, Andrea (1. 10. 1988). „The Silver Shields of Pope Leo III: A Reassessment of the Evidence”. Comitatus: A Journal of Medieval and Renaissance Studies. 19: 62—79.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Surviving letters of Lothar I, in Latin with English translation by Richard Matthew Pollard.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
