Лилање
| Паљење петровданских лила | |
|---|---|
 Лиле од брезове коре (Етнографски музеј у Београду) | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Територије градова и општина: Шабац, Лозница, Ваљево, Сјеница , Нова Варош, Ивањица |
| Заједница | Сточарско становништво на подручју западне Србије |
| Предлагач | Центар за културу „Вук Караџић“ Лозница |
| Датум уписа | 25. 12. 2017. |
| Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
Лилање или Паљење петровданских лила (негдје знано и као Машале) је обичај који је вијековима присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и Босанске Крајине. Везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, који се прославља 12. јула.[1] Ово је магијско-религијски народни обичај који се код Срба, осим на Петровдан, упражњава и пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.[2]
Назив је обичај добио према обредним предметима који се том приликом користе — лилама. Лила је запаљена сува кора дивље трешње уметнута у процјеп или нанизана на дрвени штап. У различитим заједницама лила се среће и под називима олалија, оратник или оратница. Користи се искључиво кора дивље трешње, јер то дрво има способност регенерације коре у року од две године. Вођени погрешним информацијама у новије време, да је у питанју кора брезе или трешње, у пар наврата људи који нису били добро информисани су упропастили стабла питоме трешње и брезе. Дрво питоме трешње и брезе немају могућност регенерације коре, па се због тога веома брзо после скидања дела коре осуше и пропадну.
Године 2017, на предлог Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице, обичај паљења петровданских лила или лилање уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]
Вук Караџић о лилама
[уреди | уреди извор]
»Лила (брезова или трешњова) оно што се огули са брезове или тређшњове коре као хартија. Лила има у себи смоле и може горети као луч.«[3]
О имену
[уреди | уреди извор]По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Parilia посвећен римском божанству Palesu, кога су римски пастири празновали 21. априла. Имена оратник и оратница којим се понегде означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори).[2]
Обичај
[уреди | уреди извор]Млађи свијет пали лиле. Упаљене лиле баца преко кровова и носи око торова изговарајући: „Лила гори , жито роди“, или „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“. У неким крајевима се на покладе пале велике гомиле сламе које би затим дјеца, дјевојке и момци прескакали „ради здравља“. На наше ове обичаје могли су утицати и сродни обичаји затечених домицилних становника Балкана.[2]
Поријекло обичаја
[уреди | уреди извор]Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице. (У Босанској Крајини се каже љуљати и лилати.)[2]
Паљење петровданских лила или лилање
[уреди | уреди извор]Обичај прављења и паљења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу који се прославља 12. јула.[4] Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од коре дивље трешње. Кора се тракасто ољушти, савије кружно попут "ветрењаче" и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар. Да би била спремна за употребу, односно лако запаљива, овако направљена лила суши се неколико дана. Централни догађај светковине, односно паљења лила се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стока се затвара у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле и са њима трче око торова, певајући: „Куда лиле ходиле, туда краве водиле.” У исто време пале се ватре на раскрсницама, где уз песму, игру и шалу овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.
Овај обичај, као карактеристичан за области око Шапца, Лознице, Ваљева, Сјенице, Нове Вароши и Ивањице, 2017. године уврштен је на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије[1]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Паљење петровданских лила, лилање”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Етнографски музеј у Београду. Приступљено 9. 8. 2019.
- ^ а б в г Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.г.
- ^ Стефановић Караџић В, Српски рјечник, НОЛИТ, Београд, 1972.г.
- ^ „Drevni plamen petrovdanskih lila - u fotografijama”. BBC News na srpskom (на језику: српски). Приступљено 2023-02-01.
| Усмена традиција и језик |  | |
|---|---|---|
| Сценска (извођачка) уметност (музика, игра, плес и разноврсне инсценације) | ||
| Друштвена пракса, ритуали и празници (обичаји, веровања, митови, светковине) | ||
| Знања и вештине везане за природу и универзум | ||
| Тадиционална уметност (занати, рукотворине, кулинарство) |
| |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
