Крсте Петков Мисирков
| Крсте Петков Мисирков | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Крсте Петков Мисирков |
| Датум рођења | 18. новембар 1874. |
| Место рођења | Постол, Османско царство |
| Датум смрти | 26. јул 1926. (51 год.) |
| Место смрти | Софија, Краљевина Бугарска |
| Потпис |  |
Крсте Петков Мисирков или Крста Петковић Мисирков[1][2] (Постол, 18. новембар 1874 — Софија, 26. јун 1926) био је филолог, књижевник, историчар, етнограф, публициста и колекционар.[3]
Живот и каријера
[уреди | уреди извор]Крсте Мисирков рођен је 18. новембра 1874. године у селу Постол, у Егејској Македонији. Село се налази у близини древног македонског главног града Пеле.[4]
- Образовање
Шест разреда основне школе завршио у родном месту. Школу је похађао на грчком језику. Лоше материјална ситуација у породици онемогућилао му је да одмах настави школовање. Након неколико година паузе, добио је стипендију од српског удружења „Свети Сава“.[5] Стипендија коју је добио није била добро прихваћена јер се сматрало да се на овај начин рекламира Србија, као што је то био случај Грчком и Бугарском у Македонији.
Неко време примао је стипендију све док није схватио да је почела да се користи у политичке сврхе. Израженост политике кроз активности удружења „Свети Сава“, видела се у нередима који покренули македонски научници. Због неслагања са неистомишљеницима, побегао је из Београда у Софију.
У Бугарској се ситуација ништа није разликовала у односу на Србију. Како би наставио своје образовање у Софији, био је приморан да научи да чита и пише на бугарском језику, што је одбио. Поново је побегао у Србију покушавши да заврши трећи разред гимназије. Није успео у својо намери. Уписао је прву годину теолошке школе у Београду. Школа је била специфична. Циљ је био да се македонски студенти припреме за свештенике и учитеље који ће касније бити у Македонији ширити причу о Србији.
Македонски студенти изразили су своје незадовољство и побунили се. Након побуне, школа је била затворена а македонски студенти су били послати у унутрашњост Србије. Тако се дошао у Шабац, где је завршио четврти разред гимназије.
Након завршене средње школе, одлучио је да упише и другу средњу школу у Београду. Учитељску школу завршио је 1895. године.
- Каријера
Након завршетка школе, добио је канцеларију у Приштини. Уместо да се појави на радном месту, тајно се преселио у Одесу.
Завршена школа није му била призната у Турској. Био је приморан да напише семинарски рад о богословији родног села. Две године студирао је Медицински факултет. У студентском окружењу, постао је веома активан. Писао је есеје, историјску етнографију Балканског полуострва који је објављена у часопису „Жива антика“.[6]
Усред највеће битке за превласт у Македонији, вратио се из Турске у Македонију, у родно село. Упознао се са македонским револуционарним покретом[7] и истовремено прикупио богат фолклорни, етнографски и топографски материјал, који је касније објавио у свом часопису „Вардар“.[8]
Потом одлази у Петроград где постаје члан бугарског друштва студената. Заједно са неколицином истомишљеника, основао је Тајни македонско-једренски комитет. Међутим, руска влада, затворила је Универзитет у Петрограду у пред-револуционарном периоду. Због новонастале ситуације и лошег здравственог стања, опет одлази у Одесу.
Дело
[уреди | уреди извор]Истраживао је популарност Марка Краљевића, што је послужило за његов дипломски рад. Године 1902., завршио је факултет у Петрограду.
Исте године основао је македонско студенто друштво у Петрограду. Годину дана касније, македонско студенско друштво је преименовано и од тада је деловало као друштво македонских научника и књижевника - „Свети Климент“. Чланови овог друштва покренули су иницијативу да своје захтеве проследе најпре руској влади а касније и владама других европских земаља. Захтеви су се заснивали на признавању права македонског народа да буде независан и македонски књижевни језик буде званично признат. Захтевали су и враћање Охридске архиепископије.
Крсте Петков постао је сарадник научнику Петру Лаврову.[9] Жртвовао је своју универзитетску каријеру, напустио Петроград и преселио се у Битољ. У Битољу је радио као професор у средњој школи. У Битољ долази руски конзул, Александар Ростковски, који није имао подршку своје владе. Турске власти у августу 1903. године, исценирале су и оптужили га за убиство конзула, због чега је он поново морао да оде у Русију.
Русија је развијала разне активности, пре свега новинарску. Преводио је књиге и уџбенике на македонски језик и залагао се за отварање македонске школе. Припремио је прво издање свог часописа за штампу али није имао довољно средстава да подигне штампани материјал. Први и уједно и један број часописа садржи вредан материјал написан у македонском језику. У часопису је описао македонски јазик и македонску нацију уопштено. Поред часописа „Вардар“, који је штампан у 1905. године (али не у продаје), био је укључен у рад историјског и филолошког друштво.
Током Првог светског рата био је војни дописник предњи за јужни део Македоније. У Другом балканском рату одлази Кишињев где се враћа да ради као професор. Током 1913. македонска колонија у Петрограду почела је да издаје часопис и он одмах успоставља контакте са колонијом која је била у блиској сарадњи са људима који су радили у часопису. Радове је објављивао под својим именом и под псеудонимом К. Пелски.
Последње недеље живота
[уреди | уреди извор]
Према мемоарима његове супруге Кетрин, шест недеља лечен је без тачне дијагнозе. Претпостављало се да је био оболео од менингитиса или енцефалитиса.
Након шест недеља јаког бола и повремених несвестица, умро је у болници 26. јула 1926. године.
Касније је утврђено да је умрло од тумора на мозгу. Мртав, цео дан лежи у кревету поред њега само његова жена. Није било никога ко би га сахранио. Његова супруга није имала пара за сахрану. Болница је понудила да тело оставе на обдукцију, али Кетрин и син Сергеј су то одбили.
Сахрањен је на гробљу у Софији, месту за сиротињу, где је сахрањено само десетак људи.[10]
Дела
[уреди | уреди извор]- Предговор
- Оно што смо урадили и шта треба да радимо у будућности?
- Да ли Македонци треба да имају националне научне и литерана пријатељства?
- Национални сепаратизам: колико је развијен и како ће се развијати у будућности.
- Моги ли Македонија да има своју етнографску и политичку јединицу?
- Неколико речи о македонском књижевном јазику.[11]
Пробугарска дела:
- „Напомене о јужнословенској филологији и историји“ 1907. година
- „Интелигенција у Македонији“ - 1912. година
- „Наш национални еп и Македонија“ - 1919. година
У остваривању идеје о посебном македонском јазику, објавио је књигу - „О македонских стварима“ (Софија, 1903). Књига предсатвља политичку анализу положаја македонског народа и нацрт програма за македонски национални покрет. Истовремено, она открива политику суседних земаља против македонског народа, језика, културе и етничког идентитета.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Историјски часопис, орган Историјског института Српске академије наука и уметности · 38. том. „1992”: 290.
- ^ Михайлов, Иван. „Истинският образ на неуравновесения Кр. Мисирков”.
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 514.
- ^ К. П. Мисирков, „За македонцките работи“, јубилејно издание, Табернакул, Скопје, (2003). стр. 5
- ^ Српско удружење "Свети Сава"
- ^ „Жива антика - Скопље”. Архивирано из оригинала 29. 07. 2017. г. Приступљено 18. 05. 2016.
- ^ Револуционарни покрет
- ^ Историски часопис - Вардар
- ^ „Руска реч - научници”. Архивирано из оригинала 03. 06. 2017. г. Приступљено 18. 05. 2016.
- ^ Разговор са Борисом Мисирковим[мртва веза]
- ^ „Книги и чланци”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2014. г. Приступљено 18. 05. 2016.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
