Иван Ђурић
| Иван Ђурић | |
|---|---|
 Иван Ђурић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. октобар 1947. |
| Место рођења | Београд, НР Србија, ФНРЈ |
| Датум смрти | 23. новембар 1997. (50 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Научни рад | |
| Поље | византологија |
| Институција | Универзитет у Београду |
Иван Ђурић (Београд, 30. октобар 1947 — Париз, 23. новембар 1997) био је српски историчар, универзитетски професор и политичар. Кратко време је био политичар и један од кандидата за председника Србије на првим вишестраначким изборима 1990. године.
Младост и образовање
[уреди | уреди извор]Иван Ђурић је рођен у Београду 30. октобра 1947. са сестром близнакињом, Душанком Ђурић - Трбојевић[1] - од оца Душана и мајке Иване (р. Богдановић), универзитетских професора. Отац му је био професор интерне медицине на Медицинском факултету, а мајка професорица руске књижевности на Филозофском факултету Београдског универзитета. У Београду је завршио основну школу "Свети Сава", класичну гимназију (данас Осма београдска гимназија),[2] да би потом уписао Филозофски факултет. Дипломирао је на одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду у јануару 1971. године са радом на тему „Византијски чинови у средњовековној Србији“.
Академска каријера
[уреди | уреди извор]Након што је завршио студије примљен је за асистента на катедри за историју у јуну 1971, где је шеф катедре био Георгије Острогорски. Магистарски рад, на тему „Породица Фока“ завршио је 1974. Исте године је постао и сарадник института за Византолошке студије САНУ.[3] Усавршавао се у Центру за Византолошке студије и у Америчкој школи у Атини (1977–1978). У својој тридесет петој години (1982) одбранио је докторску дисертацију „Време Јована VIII Палеолога“.[3] Доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду постао је 1982. и гостујући професор на Универзитету у Ници (1983) и у Паризу (1986). Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду (1989) и председник Савета Филозофског факултета (1990).
У години када је постао ванредни професор, почео је да уређује часопис Демократија данас.[4] Учествовао је 1980. године у припреми „Оксфордског речника Византије“.
Године 1991. се преселио у Париз, где је предавао византологију на универзитетима Париз VIII и Париз XII те на Институту за европске студије. У Паризу је остао да живи и ради све до своје смрти, 1997. године.
Одабрана дела
[уреди | уреди извор]- Ektesis nea—византијски приручник за питакиа о српском патријарху и неким феудалцима крајем XV века, 1974.
- Породица Фока, 1976.
- Ђурић, Иван (1984). Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392-1448. Београд: Народна књига.[мртва веза]
- Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита, 1986.
- Историја—прибежиште или путоказ, 1990.
- Власт, опозиција, алтернатива, 2009.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Đurić, Dušan S. Đurići u Zaovinama. стр. 369.
- ^ Č., B. (29. 6. 1966). „Одмор је радити у том одељењу”. Борба.
- ^ а б „Иван Ђурић”. Историјска библиотека. http://www.istorijskabiblioteka.com/. Приступљено 25. 12. 2016. Спољашња веза у
|publisher=(помоћ) - ^ Petrović, Prof. dr Dragoslav (23. 11. 2007). „Vera u neprolazne vrednosti”. www.danas.rs. Danas. Приступљено 25. 12. 2016.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Историјска библиотека: Иван Ђурић
- Историчар Иван Ђурић
- Prof. dr Ivan Đurić: Federacija ili ne - za mene je Jugoslavija pitanje zdrave pameti
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
